“Šta je s tim pićem?”, pitao sam.

“Pa, znaš, Daco, da ja nikad ne pijem za ramazan”, uvrijeđeno je odgovorio. “Znam, ali nigdje ne piše da ne možeš zvati turu. Ma, šalim se, Eso.”

Kad pijem, ne slušam šta pričaju ljudi za mojim stolom. Znam da su to gluposti koje sam već hiljadu puta čuo, da ću se samo bez potrebe iznervirati iznoseći neke argumente do kojih oni drže isto toliko kao i do mene. A, i ja do njih.

Dario Džamonja: Miris

Ako je Rahela K. vodila dnevnik, možda je u njemu ostalo zapisano:

Kad sam tek počeo raditi u jednoj fabrici u Americi, na prsa su mi prikačili (kao i drugim radnicima) karticu s imenom – tako se ne gubi koja sekunda na upoznavanju, a izbjegava se i to da zaboravite nečije ime.

Stajao sam tamo iznad kreveta, sa štekom “Drine” pod miškom i razmišljao o nekim optičkim varkama: zašto svi ljudi u bolesničkim posteljama izgledaju viši (duži), a u lijesovima niži (kraći)?

Spavaju zelena brda pod jednookim nebom Sarajeva. Na njima spavaju ljudi zagrnuti ili pokriveni šatorskim krilima: čuvaju svoje blago – lubenice. Ovo je slika koja pripada dalekoj prošlosti i koja se više nikad neće vidjeti u ovom gradu, jer sada uvozimo lubenice iz Gvatemale, i to u po zime.