Kolumne

Kolumne (182)

SVAKODNEVNA MOSTARSKA


- Đe si Serđo?!

- A, eo me, đe ću bit!

- Ti Boga mi ko biciklo, đe te prislonim tu ću te i nać.

- A ku`ću šta ću, sa starom ne pričam ima tri dni, sve se ceduljicama dopisujemo. Ja joj napiso „šta ima za jest“, ona meni odpiše „nema ništa“, ja onda njoj „šta se odma dereš“.

- Nego bola Muta diže li invalidninu?

- Ae, jesam, dok od šaltera do kuće pola sam je razdjelio, ko kad se na tefter i hranim i gotivim.

- Sve se nema, a svake godine nove japanke. Malo jedeš, al se dobro nosiš.

- Nisi se ni ti osušio ko ovčija plaha od velike hrane.

- Pusti hranu, taman je vakat da se štagod popije, upeko zvizdan, ima 36 u hladu.

- Ko te ćera u hlad.

- Eno Fatke izlazi iz radnje.

- Fatka, o Fatka, kako ti je, bona, Omša?

- A, operiso srce, ugradili mu dva bajpasa i pejsmejker, dobro je fala Bogu.

- Šta ti je dobro, jadna i ne bila, moreš ga izgasiti daljinskim.

- Hajvana žene.

- Ja!

- Joj, drame sinoć u džamiji.

- Kakve bola?

- Znaš onog Edu manekena?

- Normala... Edo Špageta, treniro sa mnom košarku..

- Ta će on trenirat, ono je samo Bog stvorio da vrti prknom po pisti...

- Ha dobar je i ispo, znaš čiji je on?

- Ma znam, Ševale što čisti Tepu. Ima sedmoro djece od sedam muževa. Kad ih je htjela ono iza rata voditi u Njemačku vadila im pasoše, pa je ona na šalteru pitala, je l to vodite ekskurziju?

- Ma ja, znam tu i nije šuplja.. Nego šta bi u džamiji?

- Ja. Spetljo se bolan taj Edo sa Marinom sa one strane.

- Marinom onom što je dobra ko metak i luda ko struja?

- Jašta, a luda je ko Elektroprivreda HB, i valjda je opandrčio jednom, vidio s kim ima posla i sad je eskivira. Biće da joj je smaslo kako će naveče u džamiju.

- I baš?

- I taman jacija, klanja se, kad Marina...kuca na vrata džamije..hej kuca hehe, uđe, na njoj minić , obraz na tle pada kad je pogledaš, kaže „Dobraveče, je li mogu malo dobit Edu ako je tu.“ Ma ono sve abdest izgubilo u džamiji...

- Majke ti okle ti u džamiji?

- Ma pričo mi Salka...okle bi ja!

- I ja kažem!


Mirjana Kapetanović / E.N. / Novikonjic.ba

Živimo u vrlo komplikovanom svijetu i veoma teškim vemenima. Nikada nam, od kada postoji čovječanstvo, nije teže živjeti sa „pravom ličnog izbora“, naoko malog i velikodušnog ustupka koji nam je podario Stvoritelj, sva hvala Njemu, ali ogromnog tereta za slaba pleća čovjeka.

Krenula iz Konjica četvorica jarana, ribara, u trodnevni ribolov na Ramsko jezero. Nije to bio običan izlet sa zabacivanjem, nego ozbiljno i dugo pripremana ekspedicija na "maconje" koje je skrivala duboka voda jezera. I to je važno, išli su na ostrvo usred jezera, pusto, nenaseljeno, samo trnje i kamenje, bezvodno. Treba se opremiti za boravak.

Moj jaran stavio na fejzbuk sliku tepsije s pitom, napisao poprskača, i prigrabio kuharsku slavu i gomilu lajkova, kao da je baš on sukao i vlastitim ustima poprskao. A zna on i supicu iz kesice skuhati, pa isto tako dobiti gomilu lajkova. Da neka ženska osoba to isto stavi bilo bi joj kuku od komentara.

I ja sam bila nekada mala. Nisam se odjednom pretvorila u šezdesetogodišnjakinju. Imala svoje odrastanje u porodici, u komšiluku, u školi, u svojom gradu u svojoj državi. Moja porodica, hvala Bogu, od svih naroda i nacija, vjera koje postoje na ovim prostorima, sastavljena, pa sam se na licu mjesta učila bratstvu i jedinstvu za koje sam čula kada sam u školu pošla. Nije meni niko morao utuviti u glavu da moram dobro da se slažem i da poštujem Hrvata katolika i Bošnjaka muslimana, Mađara katolika i Rusina pravoslavnog, Slovaka katolika, Francuza protestanta, Srbina pravoslavnog, Rumuna i Makedonca, Crnogorca, svi su bili dio moje porodice. Svi držali do svojih nasljeđenih običaja i u svim proslavama njihovim sam učestvovala i primala ih s istim poštovanjem. To su bili moji i njihovi običaji i nasljeđe, isto moji. Tako sam i svoju djecu učila. Bog zna i oni će svoju ako im ih podari.

Odlaze naši mladi u svijet. Opremljeni voljom, znanjem, odlukom da će promijeniti svoj život na bolje. Neki uspiju, neki baš i ne. Često mislim o tim stotinama, hiljadama mladih Bosanaca i Hercegovaca koji dolaze u neke strane zemlje, među tuđe ljude, na tuđu zemlju i nepoznat ili tek nešto poznat jezik. Kako se osjećaju? Zbunjeno? Prestrašeno? Obeshrabreno? Vjerovatno sve to zajedno, ali ima i onih koji su opremljeni hrabrošću i unutrašnjom snagom, ponosom i znanjem o vrijednosti svega onoga u čemu su rasli, na čijim temeljima su odgojeni.

Ovih dana lavina negativnih komentara sručila se na poznatog pjevača narodne muzike, što je pjevao na privatnoj fešti lokalnog političara, ispred torte porodičnog lafo grba, tog samozvanog princa, kneza, kralja šta li već.

Taksista sa kojim se vraćam iz Zetre ne želi da se vakciniše, “osim ako ne narede da se mora”, ali me pita koju sam ja vakcinu primio? “Astra Zenecu”, velim. “E, ta ti je najbolja”, kaže taksista

Evo za koji dan punih 17 godina da je umro moj Batica. Tako sam zvala mog muža Adema. A on mene nikada drugačije nego Mala, iako se znao našaliti da sam mu ja, kao poznatom ekonomisti, zapravo najisplativije ulaganje, udvostručila se od vjenčanja. Ja sam mu na tu šalu odgovarala da sam samo povećala površinu koju može da mazi i voli. Mnogo smo se šalili. Do onog zadnjeg dana tako.

Stranica 1 od 13