Marijana Šećibović: Značenje pojma akademski - Ta uzvišena reč - danas tako rabljena i izvrnuta

"…Nekada je glavni cilj obrazovanja bio razvijati misaone moći  i sve ostalo isključiti. Nažalost, ciljevi se retko postižu i, da budem još preciznija, ako ih i postignemo, teško ih je održati.

Učenje vrednostima etike i moralnim načelima prebačeno je na porodicu I širu zajednicu. Međutim, problem se i ovde javlja imajući u vidu činjenicu posrnuća moralnih vrednosti u društvu.

Mediji su preuzeli ulogu oblikovanja svesti javnog mnjenja[1] po diktatu ekonomske moći koja je dolazi spolja, te smo prisilno svedoci formiranja nekih novih moralnih i etičkih normi i principa.

Za mnoge ljude mediji su jedini način komunikacije sa spoljnim svetom i zbog toga im se bezuslovno veruje. Na volšeban način dodeljena nam je uloga nemih posmatrača koji mogu još samo govoriti, ali ko to uopšte čuje i kome je to pa važno?

Nametnuta je agresija kao način ponašanja sa poluznanjem, pa tako nije ni čudo što kao proizvod nastaju instant polu-generacije. Škole su preuzele ulogu rešavanja društvenih problema kroz svoje programe – suzbijanje narkomanije, suzbijanje alkoholizma, pitanja polno prenosivih bolesti i sl.

O mnogo čemu se raspravlja u obrazovnim institucijama, a one nisu mesto za to. Na univerzitetima se kreiraju programi prema raspoloživom nastavnom kadru i prema trenutnoj modi.

Nažalost, ne možemo govoriti ni o praćenju sadašnjeg trenda potreba tržišta jer bi to značilo prihvatanje novih oblika studija i novih vidova podučavanja (kratke studije, fleksibilno obrazovanje i obrazovanje na daljinu imajući u vidu činjenicu da razvojem tehnologije, obrazovanje više ne poznaje granice), a zanimanja budućnosti se i ne spominju.  

Rukovodstva fakulteta i univerziteta odavno su prestala planski da razmišljaju o otvaranja novih obrazovnih profila. Sve je prepušteno stihiji, vremenu u kome više ne možemo gotovo ništa predvideti.

Resavske škole postale su sinonim za fakultete. Neprihvatanje inovacija, otpor  promenama  u akademskoj zajednici ima dalekosežne posledice za društvo.

Takva akademska zajednica postaje saučesnik u najvećem zločinu koji čovečanstvo može da zadesi – ne pružiti mogućnost detetu, mladom čoveku da se razvija i obrazuje u skladu sa vremenom i potrebama koje živi.

A sve to što se čini, čini se samo iz jednog razloga – straha od promena[2], straha od novog i nepoznatog, straha od gubitka konfora i moći koje nosi pozicija.

Ovako neprihvatljivo ponašanje akademske zajednice, a neprihvatljivo iz razloga što se za lik učitelja (svi smo mi “neki” učitelji ) vezuju visoko-moralni principi u čijoj je osnovi ljubav ka prenosu znanja i iznad svega odgovornost i briga za sve one koji su u procesu ali i one koji su indirektno pod nekim uticajem, znanje ili upute ili informacije o znanju prenose, moguće je samo Frojdovski objasniti – Unutar ljudskog uma odvija se mnoštvo snažnih mentalnih aktivnosti nezavisno od svesti, i njoj nepoznate.

Ovi primitivni nagoni, težnje i misli sakriveni u nesvesnim a ne u racionalnim sposobnostima, sačinjavaju veći deo uma; oni utiču na naše ponašanje često bez naše svesti o tome, tako da ponekad ne znamo razloge svojih postupaka. Može nam se učiniti da je neki naš postupak motivisan prijateljstvom, dužnošću, čašću ili verom, dok, u stvari, naše ponašanje bez znanja našeg svesnog uma, možda određuju želja za vlašću ili samokažnjavanjem ili neophodna potreba.[3]

 

Verska ostrašćenost[4] i uvođenje privatnog visokoškolskog obrazovanja na obrazovnu scenu, na javnim fakultetima i univerzitetima urušili su sve pod šta se mogla podvesti reč ,,kvalitet”.

Verska ostrašćenost zatvorila je mnoge javne visokoškolske institucije za nastavnike, pripadnike drugih konfesija (u odnosu na dominantnu, domicijalnu), a otvaranjem privatnih visokoškolskih institucija, vrata javnih fakulteta i univerziteta zatvorena su za nastavnike koji dolaze iz privatnog sektora.

Ne postoji ,,gadljivost” prema studentima različitih konfesija jer oni donose novac, ali postoji ,,gadljivost” prema tuđem znanju jer ono otkriva domicijalno neznanje.

Takvo ponašanje akademske zajednice i njenog rukovodstva je s jedne strane  potpuno neshvatljivo i neodgovorno, a s druge strane razumljivo i samo samim akterima priče prihvatljivo, jer sve što dolazi spolja narušava njihov već ustaljeni red.

To je taj ambivalentan odnos u Bosni i Hercegovini i prema ambivalenciji, o čemu govori Franjo Vukoja. Grčevita borba za zatvaranje sistema[5] i stanje autizma mogu jedino dovesti do potpunog slepila.

Za ovakve diskriminacije neko će jednoga dana sigurno odgovarati, jer obrazovanje je toliko ozbiljna i odgovorna stvar da niko nema pravo  drugom da uskraćuje usvajanje i transfer znanja.

Ako je historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis[6] onda smo “MI” i “ONI”[7] slabi đaci jer nismo dorasli da druge poučavamo, nismo shvatili ozbiljnost Platonove kritike: ”Obrazovanje koje bi trebalo da bude glavna odgovornost Države, ostavljeno je individualnom kapricu…T

To je, opet, bio zadatak koji je trebalo dati samo čoveku proverene čestitosti. Budućnost bilo koje države zavisi od mlađe generacije, i, prema tome, ludost je dopustiti da duše dece budu oblikovane individualnim ukusom i snagom okolnosti.

Jednako kobna bila je državna  laissez faire[8] politika s obzirom na učitelje, nastavnike i sofiste – profesore”.[9] 

Međutim, Poper ukazuje da je atinska državna laissez faire politika bez obzira na kritiku Krosmana i Platona dala neprocenjive vrednosti imajući u vidu sofiste koju su imali mogućnost da podučavaju, a posebno najvećem među njima Sokratu.

Napuštanjem takve politike rezultat je Sokratova smrt. Teško je napraviti taj pravi balans u podeli uloga – država i akademska zajednica ali izvesno je da država treba da omogući građanima obrazovanje koje će ih nesmetano uvesti u život zajednice, pri tome znanje treba da otvori mogućnost usavršavanja, posebnih interesovanja.

Sa druge strane, akademska zajednica mora da prevaziđe nacionalne, političke i verske predrasude jer diskriminacija po ovim osnovama je jedan od najozbiljnijih zločina, što pak dovodi u pitanje i akademske slobode koje treba da se bore za duh kritike.

Ni po koju cenu ne smemo doći u situaciju da se akademske slobode zloupotrebljavaju.  Time se ruši čitava ideja sa kojom je započeta priča o AKADEMIJI. Zamislite samo kako bi sada zajaukali svi ti veliki umovi stare Grčke, probudili bi bogove sa Olimpa.

 

 ,,O prijatelji moji…vi ne možete ni zamisliti kakav bol i srdžba vas obuzimaju kada veliku ideju, koju odavno i visoko poštujete, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kao što su i sami, i najedanput je nađete na tržištu stareži u prljavštini, naopako, nameštenu, bez proporcije, bez harmonije – kao igračka kod nerazumne dece – i ne možete više da je poznate! Ne! U naše doba tako nije bilo! Nismo mi tim pravcem hteli! Ne, ne, nikako ne! Ja ne razanajem više ništa”.[10]

 

Ovakva slika visokog obrazovanja nikako ne može da odslika kvalitet, a puna su nam usta termina ,,društvo znanja”. Kao narod volimo da usvajamo tuđe termine i izreke, čak i po cenu da su kod nas potpuno neupotrebljivi.

Ali najvažnije je biti uz Evropu, uz centre moći, pa makar samo i verbalno. Znanje o kome se govori zahteva najpre opredeljenost države za ulaganje u nauku i istraživanje, jer kako se postaje ,,društvo znanja”, ako država u znanje ne ulaže?

Verovatno da naše društvo još uvek nema te ,,političke elite” koje mogu prepoznati interes države. Savest kao jedini sud pred kojim ima smisla odgovarati ne dozvoljava mi da prećutim, da saučestvujem u zločinu.

Ne mogu a da ne iznesem činjenice koje pobijaju opredeljenost države za ,,društvo znanja”. Naime, Al Džazira (Al Jazeera) je objavila podatke Svetske banke i Instituta za statistiku pri Organizaciji za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih naroda (UNESCO) o visini bruto domaćih izdataka za istraživanje i razvoj od 2002.do 2010.godine.[11] Istraživanje je obuhvatilo 114 zemalja.

Od zemalja bivše Jugoslavije, u istraživanje i razvoj najviše ulaže Slovenija i nalazi se na 17 mestu na svetskoj lestvici. Crna Gora zauzima 31. mesto, Srbija 36, Hrvatska 40, Makedonija 80. i na kraju Bosna i Hercegovina, 113. mesto.

Države koje najviše ulažu u obrazovanje su Izrael, Finska, Švedska, Japan, Južna Koreja, Danska, Švajcarska, Nemačka, Sjedinjene Američke Države i Australija. Najl Ferguson (Niall Ferguson) u svojoj knjizi „Civilizacija“, govoreći o nauci kao jednoj od šest ubistvenih aplikacija za moć Zapada, iznosi neke od podataka za Izrael koji su fantastični za jednu tako malu zemlju.

„Izmeđi 1980. i 2000, broj patenata  registrovanih u Izraelu iznosio je 7.652, u poređenju sa 367 za sve arapske zemlje zajedno. Samo tokom 2008. izraelski pronalazači prijavili su se za registrovanje 9.591 novog patenta.

Ekvivalentan broj za Iran je 50, a za sve većinske muslimanske zemlje u svetu – 5.657. Izrael ima više naučnika i inžinjera po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja i, takođe po glavi stanovnika, proizvodi više naučnih radova. Izraženi kao udeo u bruto domaćem proizvodu, troškovi civilnih istraživanja i razvoja najviši su u svetu.”[12]

 

Našim profesorima uzeto je ono što najviše priželjkuju – razmišljanje, istraživanje i  pisanje. U univerzitete se ne ulaže, tako da je mogućnosti za istraživanje sve manje. Profesori su uslovljeni  pisanjem, tj. produkcijom naučnih radova kako bi stekli uslov za napredovanje u karijeri, pri čemu se ne postavlja pitanje kvaliteta naučnih radova, već je isključivo reč o kvantitetu, broju koji se traži, broju koji je uslov. Za Vilhelma fon Humbolta (Wilhelm von Humboldt), preduslov univerzitetskog obrazovanja bilo je iskreno interesovanje za nauku i njen dalji razvitak: ,,Čim se zapravo prestane tragati za znanošću, ili ako sebi umislimo da ona ne treba biti stvarana iz dubine duha, nego se skupljanjem može ekstenzivno nizati, sve je nepovratno i zauvijek izgubljeno.”[13]

 

Plašim se da je Humbolt bio u pravu i da je mnogo toga vezanog za nauku izgubljeno zauvek. U današenjem društvu znanja nema govora o traganju za naukom, a ni o spoznajama, ni o mudrostima, niti o onom grčkom smislu gnothi seauton. U današnjem društvu znanja, niko ne uči zbog znanja, nego zbog samog učenja. ,,Iza tamjana rituala vrednovanja i kontrole kvaliteta postupno se nazire prestruktuiranje obrazovnog sektora koji se bez krzmanja više ne rukovodi spoznajom, znanstvenom znatiželjom i akademskom slobodom, nego fantazmama efikasnosti, iskoristivosti, kontrole, vrhunske učinkovitosti i prilagođavanja – sve samim oblicima neobrazovanosti.”[14]

 

Ogroman je jaz između ideje znanja, te uzvišene misli koja datira iz stare Grčke, i današnjeg shvatanja znanja, kao i pristupa znanju. Znanje koje služi obrazovanju zamenilo je smisao i postalo je roba koju treba proizvoditi, prodavati i kupovati. Obrazovni sistem je pretvorio studiranje u “trku sa prepone” kako kaže Poper. “Umesto da podstakne studenta da se posveti svojim studijama radi studiranja, umesto da u njemu probudi stvarnu ljubav prema predmetu studiranja i  istraživanja, on ga ohrabruje da studira radi lične karijere; vodeći ga sticanju takvog znanja koje je jedino upotrebljivo za preskakanje prepone koje mora da savlada radi ličnog napredovanja.”[15]

 

U ovom lavirintu u kome smo se našli nesvesno, sigurno ne svojom voljom, ne smemo zaboraviti Platove reči:

,,Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje”


[1] U svetu Reality programa samo glupost i tupost se množe zajedno sa nakazama koje vide svoje mesto u njemu. Bolesno društvo, umno bolesno, vodi u bedu, vodi u siromaštvo. Ratno huškačka politika i nacionalističke parole su opijum za glupost. Šta taj koji "bulji" u TV kantu može da čuje i o čemu može da razmišlja sem o tome kako je neko nekome nešto rekao, kako se neko pobio, neko nekome preti, kako je neko veći patriota od onog drugog, priče o nebeskim narodima, itd. Sve glupost do gluposti, sve notorne laži. Niti smo nebeski narod, niti smo patriote, niti imamo ikakvog znanja sem da varamo, muljamo, lažemo, krademo, otimamo.

 

[2] «Već trideset godina imam ovu radnju. Znam šta je dobar a šta loš kristal i poznajem ga do tančina. Naviknut sam na njegovu veličinu i promet. Ako budeš sipao čaj u kristal, radnja će napredovati. Onda ću morati da promenim svoj način života. A zar to nije dobro? Ja sam se navikao na svoj život. Pre nego što si ti došao, mislio sam da sam izgubio toliko vremena na istom mestu, dok su svi moji prijatelji nešto menjali, propadali ili napredovali. To me je bacalo u veliku žalost. Sada znam da to nije bilo dobro: radnja je tačno onakva kako sam to želeo. Ne želim da bilo šta menjam jer ne znam kako to da izvedem. Već sam se isuviše navikao na sebe.»Paolo Koeljo, «Alhemičar», PAIDEIA, Beograd, 2006., str.64

[3] Marvin Peri «Intelektualna istorija Evrope», CLIO, 2000., str.421.

[4] Povratak boga iz komunističkog izgnanstva , kaže Boris Buden

[5] Zatvaranje sistema čuveni bosanskohercegovački filozof, prof.dr Esad Bajtal vidi kao «socio-patološko zatvaranje u autarhiju etno-kolektivističke samodovoljnosti, idejno-romantičarski obojene bilosti već viđenog  (okoštalog, i idejno armiranog bivanja), vodi u životno porazni izolacionizam društvenog bezizlaza”, http://www.tacno.net/kultura/esad-bajtal-kultura-zatvorenog-drustva/

[6] Historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis –Istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života, glasnica starine

[7] «mi» smo oni koji imaju znanje ali nemaju moć da promene ove uništitelje društva, a «oni» su uništitelji koji nemaju znanje ali  vladaju novcem koji je nečijom krvlju sakupljen

[8]“laissez faire” (fr.faire – raditi; laisser –pustiti) doslovno se može prevesti “pustite neka svako čini šta hoće i neka sve ide svojim tokom”

[9] Karl L. Poper, «Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji – 1.Čar Platona», BIGZ, Beograd, 1993., str.177.

[10] F.Dostojevski, „Zli dusi”,I, str.31., u Đuro Šušnjić, „Cvetovi tla“, Čigoja štampa, Beograd, 1995., str.168

[11] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/koliko-zemlje-regije-ulazu-u-razvoj

[12] Najl Ferguson, Civilizacija,Službeni glasnik, Beograd, 2013., str. 116.

[13] Konrad Paul Liessmann, „Teorija neobrazovanosti“, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2008., str.101.

[14] Ibid, str.74.

[15] Karl R.Poper «Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji – 1.Čar Platona», BIGZ, beograd, 1993., str183.


 Marijana Semič Šećibović

ocijeni
(1 glas)