Nova godina – (ne i ) – nova ja

Nisam mogla a da se ne zapitam: šta ako nas nova godina ne želi nove? Šta ako nas želi samo – srećne i iskrene?

Poslednjih nekoliko dana pravim malu reviziju godine koja nam lagano klizi kroz prste. Znam da nisam jedina. Gde god se okrenemo, stižu nas motivacione reči i preveliki entuzijazam koji 2.1. sve zajedno sa alkoholnim isparenjima ispari iz nas. Negde postoji ta presija da ostavimo sve ono loše što nam se dogodilo iza i u novu godinu uđemo novi.

Nekako nam nova godina svima dođe kao prilika da počnemo ispočetka. Da krenemo u nešto novo. I živimo neke nove nas. Ujedno, donosi nam teret da moramo da budemo drugačiji nego što jesmo. I da smo već odavno trebali da pustimo, prebolimo i prerastemo nešto. Samo, zaboravljamo da to ne ide baš tako. Ne možeš pustiti ono što ne želi da ode pre vremena. I ne možeš ubrasti i pojesti i svariti ono što još nije sazrelo. Bilo da se radi o voću, povrću ili nekom delu nas samih. I ne možeš ništa prerasti ukoliko si u međuvremenu zaboravio rasti.

Svi znamo da se 1.1. neće ništa novo i epohalno dogoditi. I da će nas entuzijazam držati nešto duže od vatrometa. I onda ćemo se, nakon par dana, nedelja, meseci osećati loše što njega već jednom nismo pustili. I što nismo preboleli. I što i dalje patimo. I što se i dalje isto pitamo. I što još uvek (koju to godinu za redom???) nismo uspeli sebe ni svoj život da promenimo onako kako mi želimo (i kako nam drugi govore da treba).

Zapela sam kod onog dela “da sve ono loše ostavimo iza nas”. Znala sam da to neću moći da ispunim. Znala sam da postoji toliko težine koju ću i ovu godinu preneti. Toliko rana, boli, pitanja, toliko toga što još nije rešeno i pušteno. Pokušala sam da se setim barem jedne osobe koja je 1.1. doživela celokupnu transformaciju svoje ličnosti i života. (Naravno, ovde se ne računaju majke koje su se baš tad porodile) Nisam je našla. A onda, zbog čega pred sebe stavljamo toliko velika očekivanja kada znamo da nismo roboti i da je za neke stvari potrebno vreme kako bi se pustile i na novo učinile?

Nisam mogla a da se ne zapitam: šta ako nas nova godina ne želi nove? Šta ako nas želi samo – srećne i iskrene?

Postoje neke stvari koje su mi dogodile u ovoj godini koje ne mogu da pustim, iako bih možda želela. Ujedno, postoje neke stvari, ljudi,načini ponašanja, razmišljanja, življenja za koje je došlo vreme da pustim. I da se nečem drugom okrenem. Ne zato što to svesno želim. Već zato što u sebi osećam da je za to došlo vreme. Normalan sledeći korak. Sazrelo je.

Svako od nas zna kada je vreme da nešto i nekog pustimo. Svako od nas čuje u sebi taj poziv koji kaže – vreme je. Ovo si prerasla. Ovo si naučila. I svako od nas zna kada nije spreman. I ovo „nisam spremna“ se razlikuje od onog kada mislimo da nismo spremni jer se plašimo da zakoračimo u nepoznato a sve u nama govori da je vreme. Ovo „nisam spremna“ je znak da još nešto treba iz tog iskustva da naučimo. Još jedan deo sebe ogolimo. Da dođemo do istine. Naučimo neophodne lekcije kako bismo snažniji i sigurniji mogli dalje. Svako od nas zna kada je došlo vreme da se nastavi dalje. Svako od nas zna kada je proveo i previše vremena u svojoj glavi, sažaljevajući se, odlažući neminovno. Svako od nas zna kada je došlo vreme da se napravi sledeći korak. Kada je u sebi sazreo za dalje. Više. Novo. I drugačije.

Mnogi od nas će novu godinu iskoristiti kao odličan momenat da pobegnu od onoga što im se ne sviđa. Od onoga što ih još uvek boli. Od njega kojeg još uvek nismo prebolele, od gubitaka koji su se dogodili, od svega onog što nas je nateralo da se u sebe zagledamo. Problem u tome je što se lekcije preskočiti ne mogu. Kad tad ćemo morati da se vratimo kući po bukvar koji smo zaboravili i moraćemo naučiti kako se koje slovo piše. Kad tad ćemo morati da se vratimo do onog mesta što nas u nama boli i naučiti kako da zašijem ranu koja boli i krvari. Bežanje od nas samih i onog što nas boli nikada nije dobro rešenje na duge staze. Na kratke možda i jeste. Daje nam osećaj lakoće, olakšanja, ali kad tad ono što smo ostavili za nama će nas naći i doći na izlečenje.

Kada sam sa strane ostavila početki entuzijazam, očekivanja, motivacije i (sopstvene i tuđe) ambicije, pogledala sam malo šire. Nijedna godina nije nova. Ne skroz. Ne u potpunosti. U većem procentu, sačinjena je od starog. Meseci su nam poznati. Januar, februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar. Svake godine – bez izuzetka. Dani, takođe. Ponedeljak, utorak, sreda, čestvrtak, petak, subota, nedelja. Iznova i iznova. Brojevi takođe. Sve smo to već videli i doživeli. I februar i jul i dvadeseti u mesecu i proleće i utorak. Nijedna nova godina nije u potpunosti nova. Pa kako mi onda od nas samih možemo očekivati da u novu godinu uđemo bez prošlog i starog prtljaga kada svaka godina to radi sama?

To mi je pomoglo da sa sebe zbacim gomilu očekivanja koja sam sa strane pokupila. Sasvim je u redu u novu godinu ući sa džakom starog tereta. Možda ćemo, nekako, baš u ovoj godini uspeti da otkrijemo da nam je i to poklon. Sasvim je u redu i dalje patiti, i plakati i raditi isto i grešiti iznova na istim mestima. Ponavljati iste korake, kao što se isti brojevi i meseci ponavljaju svake godine. Ali, na kraju, uvek treba napraviti prostora za novo. Za napredak. Za korak napred. Za novi pravac. Za neke nove delove života. Za neke nove delove nas.

Ne traži nas nova godina nove. Traži nas iskrene i srećne. I nekada, do sreće ćemo doći tako što ćemo prošlo(st) iza nas ostaviti i nekim novim putem poći. A nekad, do sreće ćemo doći tako što ćemo kroz ono staro u nama proći. Poenta je tek da prema sebi budemo iskreni i oslušnemo ono što se u nama govori.

Zato, budi prema sebi nežna ali ne i popustljiva. Nemoj od sebe očekivati previše i onda se osećati loše što se tvoja prevelika i nerealna očekivanja nisu ispuniila.

Bez obzira što je nova godina – da, još uvek ćeš grešiti na nekim mestima. I da, još uvek ćeš patiti za nekima. I da, vrtećeš se u krug sve dok ne pronađeš izlaz. I to je okej. Za neke stvari je potrebno vreme. Ne par dana, meseci, nedelja. Već nekoliko – godina. Daj sebi vremena. U novu godinu prenesi sve ono što znaš da nije vreme da ode. Sve ono što te još uvek muči. Muči te jer pokušava nešto da te nauči. Iako bi ti možda htela da je već odavno otišlo. Iako ti je dosta plakanja. Iako bi ti želela da si odavno prebolela i do odgovora stigla. Iako ne vidiš šta to još nisi razumela i naučila iz tog iskustva. Na one stvari za koje znaš da je vreme da pustiš – stavi tačku. Ma koliko te terale da izađeš iz zone komfora i nešto novo probaš. Nemoj se sakrivati iza straha, pasivnosti i samosažaljenja. Kako ćeš znati razliku? Poslušaj ono što se u tebi govori. U sebi – već znaš.

Zato, u danima pred nama, provedi vreme sa sobom. Zapitaj se: šta je ono što treba da prenesem u (n)ovu godinu? Koje to rane još uvek nisu zarasle? Čemu treba da dam još vremena? Ali i: čemu je kraj? Šta si to prerasla? Koje delove sebe, načine razmišljanja, gledanja na druge, svet i sebe? Često, baš ono što želimo da pustimo ne treba da pustimo. Često, ono što želimo da pustimo u stvari znači da želimo da pobegnemo od neprijatnosti suočavanja sa nama samima i našim strahovima koje to iskustvo nosi. To prenesi. Dopusti da te nauči ono što treba. A ono što se u tebi govori da treba da pustiš – pusti. Vreme je za napredak.

Da, u (n)ovoj godini bićeš nova ti ali ne zaboravi da se svaka nova ti sastoji od onih starih. Iz njih (iz)rasti.

Zbaci tu gomilu očekivanja koju si sebi nabacila na leđa. Naravno da ćeš nastaviti po starom i u (n)ovoj godini. I da ćeš se na isto žaliti. I oko istih stvari plakati. I neke ljude i boli nećeš pustiti. Budi okej sa tim. Daj sebi vremena. Prati prirodan proces u tebi. Pusti da to što te muči u tebi sazri tako da iz toga možeš da naučiš i onda konačno – pustiš. U nešto novo zakoračiš. Neki davno zaboravljeni deo tebe oživiš. U međivremenu, diši. I nastavi da koračaš.

MislibyAndrea/Novikonjic.ba

ocijeni
(0 glasova)