Neophodan je. Kontakt očima. Ne gledaju se oči nego duše u njima.

“… to je onda kada se smeješ očima”, rekao je. “Kako?!”, onako mala zurila sam u njega i u čudu ostala. “Da li znaš da možeš da se smeješ očima?”, pitao je i ja sam širom oči otvorila. Kao srna. Pogled pun tuge i upozorenja i čuda i opreznosti i mira. Zavisi. Kako – kad. Nisam znala šta znači smejati se očima. Ali sam naučila. Od tada više cenim pogled pun osmeha nego najsavršeniji osmeh na licu i usnama.

Jer sedeo je sam. U kavezu. Veličanstven. Crn. Predstavnik homo sapiensa. Gledala sam ga, između žica. Gledao me je, dok su ga drugi gađali kokicama. Radost u detinjim očima jer to je majmun, gospodar prašuma. Bes i tuga u njegovim. Jer on je majmun, gospodar prašuma. Zatvorenik tuđih ideja i (ne)dela. Gledali smo se. Bez treptanja. Udaljeni žicama i žbunjem i gomilom ljudskih duša. Par sekundi. Kažu da se u očima majmuna može videti ceo njegov život. Nisam disala. Gledali smo se. Očima? Ne… Dušama. Moja je bez reči ostala. Sledila se. Prepoznala je da njegova, čak ni u pogledu, nije živa. Trepnula sam. Okrenuo mi je leđa. Duboko udahnuo. Kokice su i dalje po njegovim veličanstvenim leđima letele. Zašto me nisi spasila kada si me bez reči razumela?!

Zašto ljudi jedni druge ne gledaju u oči? Pitala sam sebe svaki put kada sam očiju punih suza, bez da mi kanu na obraz, tumarala ulicama. Sedela u amfiteatrima. Ležala u krevetu duboko nakon ponoći. Nalazila se u toplim zagrljajima. Isto pitanje se postavljalo. Bilo da su mi oči bile iskričave od iskrenosti, bilo da su oslikavale najdublje boli, bilo da su široko raširene upijale čuda sadašnjosti. Zašto se ljudi više ne gledaju u oči? Zbog interneta i fonova i brzine i prezaposlenosti? Ma daj! To su samo izgovori.

Ljudi se više ne gledaju u oči jer ljudi se više ne gledaju u oči.

Ljudi sebe više ne gledaju u oči, pa kako onda da pogledaju druge? Plaše se odraza svojih očiju u tuđim očima. Plaše se šta će videti ukoliko zarone u zenit svojih zenica. A otkriće, šta? Otkriće – da su ljudi. Tužni. Veseli. Izgubljeni. Smireni. Proračunati. I – voljeni. Otkriće da su – duša.

Kada si zadnji put pogledala nekog u oči? A sebe? Da li si ikada?

Nije pristojno gledati u druge ljude, učili su nam još dok smo bili deca. A nisu tada znali da u druge nismo gledali bez razloga. Da smo ih tražili – pogledima. Tražili smo kroz pogled otvor do tuđih srca i duša. Ja tražim i dan danas. Kao kada sam se za vikend u prolazu miomišla sa meni nepoznatom devojkom čiji pogled se susreo sa mojim očima i znaš šta je rekao? “Boli me. Tužna sam. Brinem se. Voli me.”Kao kada u očima meni dragih ljudi vidim tugu i onda pogled ne skrećem već ga produžavam. Kao kada se sa nekim pogledate i bez reči jedno drugom nešto priznate. I onda, pogled ide dole.

Znaš li? Pogledi govore. Tišinom. Dok kroz njih teče energija našeg srca i uma. Manipulatori to odlično znaju. Na taj način svoje žrtve obmanjuju. Bez treptanja. Jedan duuuuug pogled pun sigurnosti i ubeđenja. I gotovo. Žrtva – pada. To znaju i majke. Kada jednim nežnim pogledom smire plač deteta. Znaju to i besni kada pogledom, naglas a ćutke, pogrdno nazovu sve sveto sveta. “Jesi, rekla si, očima si rekla”.

Ne beži od svog pogleda. Nauči da se u oči pogledaš. I da u njima ugledaš nastanak sveta. Za to ti nisu potrebne veštačke trepavice, počupane obrve, puder i epilacija lica. Za to ti je potrebna duša. Ne beži od tuđih pogleda. Gledaj kako svet nastaje u njima. Taj isti svet koji ti nosiš u svojim očima. I kako munje sevaju, i poplava se sprema i kako je ravnodušnost u pogledu poprimila sivilo neba i kako se, tu u uglovima, sunce rađa. Oslikava se, u njima, Majka Priroda. Kaže: ne zaboravi da tvoj pogled može da bude hladniji i oštriji od mača i da te zaštiti od zala ali isto tako može da otopi najveću santu koja je okovala srca i umiri najteži plač. Oči kriju najsnažnije oružje koje imaš. Zove se – duša. Energija. I – ljubav.

Oči vide ono što oči ne vide. Ne onda kada gledaš očima. Već onda kada dopuštaš da se, kroz njih, povežeš sa drugim dušama. Ne ljudima. Dušama. I onda vidiš – izvan pogleda. I shvatiš – povezani smo na toliko načina. Sasvim. Sa svima. Eto zašto je neophodan.

Neophodan je. Kontakt očima. Ne gledaju se oči, nego duše u njima.

MisliByAndrea/Novikonjic.ba

ocijeni
(0 glasova)