Krečenje

Od svih mrskih poslova, ovaj mi je najmrži, pa i od slaganja drva u podrum.

Mrzim nered. Izmaknute stvari. Sve izokrenuto. Svaka sitnica pomaknuta. Heklani miljei na pranju, štirkanju i peglanju. Knjige, njih pet milijardi, sve na gomili, valja opet svaku obrisati, pa složiti smisleno, a nikad mi katalogizacija nije išla od ruke.

Majstori na merdevinama u kupatilu, daj pivu, nije hladna, hladi pivu, s vrha merdevina majstorska psovka, otpada plafon, guli, aj padaju lapci stare farbe po podu, valja to očistiti, petljam se odmah s metlom, s vrha merdevina majstor se dere, pusti, bona, to sad, šta prašiš po mokroj farbi, pa ću ti ja biti kriv.

Uh. Krečenje. Završi majstor. Čišćenje. Ribanje. Prozori glancanje. Visim i svisine gledam u ambis ispod sebe, Bože, hoću li i ovo preživjeti?

Pronalazim nečistoće skupljane godinu dana na izmaknutim stvarima. Kako se ovo ovako nakupi, majku mu?

Nova sredstva za čišćenje isprobavam. Trljaj. Ribaj. Aj zglobovi. Idem popiti jednu kaficu. Eh da je doći do šporeta. Iskopavam ga ispod folije.

Kafa. Nikakav ćeif, jer sjedim na pola taburea i držim šolju u ruci, nemam na šta spustiti.

Krečenje. Fuj!

Moj stari je isto kao i ja mrzio krečenje. Ma i više od mene, ipak sam ja neka žena.

Sprema se on jednom za vikend u ribolov. Strastveni bio ribolovac. Sprema sprave, naperene muhe, provjerava silik, prutevi kao zapete puške, samo da krene...

„Stari, đe si se ti napremio, danas krečimo spavaću,“ – obavještava ga supruga.

„Ko kreči? Ja bogme, nisam,“- brecnu se ljutito tata.

„Ja sam sve raspremila, eno ti jupola u kupatilu i valjka, začas ćeš ti to.“

„Pa vidiš da sam pošao u ribu, ženo, pobogu, “- kolači oči u bijesu tata.

„Neće riba pobjeći, ne brini, čekaće ona tebe, hajde hvataj se četke i valjka.“

Ode. Lupa. Jebe. Razjebe. Kreči. Niko ne smije prići mjestu izvođenja radova. Nakon tri sata izlazi. Ima zlokoban izraz na licu.

„Jesi završio,“- u zao čas pita mu supruga.

„Jesam, od sad dovijeka, je li jasno?“

Inspekcija kreće u obilazak radova. Vrisak iz spavaće sobe.

„Crvenooooo! Crvenooooo! Kao kupleraj!“

„Eto, okrečeno. Uživaj sad u bojama,“- osvetnički se smije dunđer majstor i grabi svoje pruteve da bježi s mjesta ratišta.

Crvena boja nikad nije do kraja uništena. Premazivali, strugali, u ratu ta soba pogođena granatom, zid se ogulio a crvena boja opet se pojavila.

I sama sam jednom krečila tu sobu, bijelom, ali nekako mi roskasto ispalo, opet ona crvena kuplerajska izlazila.

Uh krečenje. Jedna od muka ljeta. Hajde kad se mora.

MIRJANA KAPETANOVIĆ


A. K. / Novikonjic.ba

ocijeni
(1 glas)