Sjećanje na jedan ratni Božić

Konjic, ratna 1994. godina, kamen na kamenu nije ostao da ga granate nisu oštetile, a stan mojih roditelja nasred Raskršća primio četiri direktna pogotka.

Nebo se vidi iz svake sobe, samo spavaću prekrili tata i moj sin nekakvim najlonima i ceradama, eto samo da ne pada kiša posred sobe. Tatina rodica doletjela jednom u pauzi granatiranja pa zazviždala užasnuta i taktično kao tokmak izrekla impresije čime se do života zamjerila mojoj mami: „Uuuuuu, rode moj, gore vam je nego pod čergom.“

Elem, sve je strašno i užasno, nema vala ni hrane ni s čim slaviti, ali moji roditelji iz običaja, ni pod tim uvjetima ne žele odustati od obilježavanja Božića.

Hajde, ima nas, rasporedimo se ko će šta skuhati, mama pite i sarmu, ukiselio se kupus, nabavilo se malo i mesa, riže bilo u humanitarnoj, Biljana će one svoje, mekane kao duša kiflice, ja ću neke vegetarijanske šnicle, pa i neki će se kolač napraviti, ali šta za piće?

Adem se prihvati tog gotovo neriešivog zadatka, ali kad ti je najbolji jaran Ahmet Husić, nijedan problem nije neriješiv.

Vino nađoše kod fratara, lozu od jarana Ferde, e šljiva je odnekle ispala, ne sjećam se, ali eto, bila jedna flaša.

Te zime kod mojih često navraćao nekakav Englez Stiven, kao biva posmatrač, ma špijunčina kao što su i svi bili koji su se vrzmali po našoj zaraćenoj zemlji.

Govorio je da mu je naša porodica zanimljiva takva izmješana, izmiksana, nema kakvih nas nema, a opet svi kao jedna duša, iako ne vjerujem da je on nas razumio, ali eto, dolazio, mi s njim pričali, nadali se da ćemo preko njega saznati nešto o starijoj sestri i njenom sinu, izgubismo im trag u ratu.

I tako ga tata pozove na Božić, a on se obradova i obeća donijeti flašu viskija. O, odlično.

Elem, skutrili se mi svi u tu jednu natkrivenu sobu, peć bubnjara naložena, na trpezarijski sto koji je na sredini imao veliku rupu od gelera prostremo divni bijeli stolnjak, mamin ručni rad, onu rupu nekako začepimo i bogme se đakonije iznesoše na božićnu trpezu.

Posjedamo, a vazda u nama strah da nekom bradonji zbrda ne padne na pamet da „proslavi“ granatama po Konjicu. U to dođe svemogući Stiven, Englez, vodi i kolegu Muhameda Pakistanca koji će ga zamjeniti na dužnosti, kaže da ima informaciju da će taj dan vladati primirje.

Vidjeli smo i nekakvu kesu da je donio, ali ne i šta je u kesi. Tata ne izdrža i u kuhinju kod mame, đe kesa, ima li viskija, mama u svom stilu, ima k...c od ovce, nisi se valjda od ovog šupka nadao viskiju, neki lanč paketi.

Jebali ga oni, reče imenjak Stivena, škrtog Engleza, a možda je baš bio Škot, takav kakav je.

Jedemo, pijemo pomalo, osim djece, vala svi, ali Pakistancu nikako nije jasno šta mi zapravo slavimo.

Pa Božić, jebo ga ti, kaže tata. Krismas. Ne, nejasno mu kako u ovoj čudnoj zemlji gdje se sve dijeli na tri postoje i dva Božića.

Helem nejse, ko će ti objašnjavati na našem bosanskom engleskom kad nećeš razumjeti na tom tvom još slabijem pakistanskom engleskom.

Muhamed odbija rakiju, koju tata kivan na škrtog Stivena naziva rakešljivoviski i rakelozaviski, pa na ono viski prijekorno pogleda u Stivena kome to obraz lako podnese.

A, ne, kaže Pakistanac, ja muslim, no alkohol.

E tu se umiješa Ahmet. Vidi vamo, nemoj nama foliranja, ja Ahmet, zet Adem, zet Senad, sve muslim i vidi – pa saspe šljivoviski naiskap.

Podržaše ga i zetovi Stevini. Iskapiše i oni šljivoviski i lozaviski, a mi ženske vinoviski, pije i njegov kolega Stiven, ne budi mu oprošteno za onaj nedonešeni viski.

Te Pakistanac skonta da je među rajom, ne mora se folirati. Dohvati se čaše, te proba šljivku, te lozu, a ide čaša za čašom kao djeca u školu, dok Adem ne zakuka na Ahmeta: jebalo te emancipovanje Pakistanca kad su nam resursi ograničeni.


 Mirjana Kapetanović / Novikonjic.ba

ocijeni
(1 glas)