MIRJANA KAPETANOVIĆ: MUŠKARAC U KUHINJI

Moj jaran stavio na fejzbuk sliku tepsije s pitom, napisao poprskača, i prigrabio kuharsku slavu i gomilu lajkova, kao da je baš on sukao i vlastitim ustima poprskao. A zna on i supicu iz kesice skuhati, pa isto tako dobiti gomilu lajkova. Da neka ženska osoba to isto stavi bilo bi joj kuku od komentara.

A niko se ne zna puhati kao muške glave nekim svojim specijalitetom. Govorim o ovim običnim muškarcma, a ne o vrhunskim, školovanim kuharima muškog roda da me odmah neko ne poklopi komentarom u tom smislu. Ma pričam o ovim što na Boračkom kremiraju pokojne ćevape i pljeskavice, pa uslikaju s pivom u kadru, hvatajući i ustalasalo jezero, a sve komentarišući „kad ga majstor zaroštilja“. Moj svekar, svaki put kada bi se povela priča o kakvom receptu između nas žena, dobacio bi s visine „ma kakve vi i kuhanje, ja sam u vojsci bio odličan kuhar, kakvu sam ja znao zapršku za grah napraviti.“ A lukmira mi tačno omrzla zbog jednog muškog specijalca za ovu salatu. Od obične, jednostavne, ukusne salate, koja je dobrodošla u ljetnom meniju, on je napravio tehničko čudo, nesavladive bravurozne tehnike sjeckanja krastavaca i luka, pa međuplanetarno teško miješanje sa pavlakom i jogurtom, a tek sjeckanje saransaka, to je bilo na nivou cijepanja atoma. Na našim zajedničkim piknicima, ispekle bi se po četiri ture pita ispod sača, po dva jagnjeta, pun vanjik ćevapa, a on bi još uvijek sjeckao lukmiru. Ali, evo ostade mi uspomena na njega vezana za ovu salatu.

Moj stari je bio stručnjak za uštipke s kajmakom. Ozbiljno je to znao napraviti i da, krofne, one krupne banatske, skidam kapu za te specijalitete, ali se ni u šta nije drugo petljao. A njegov brat, moj stric Milan za mene je od djetinjstva bio najbolji kuhar na svijetu i šire, jer je znao skuhati najbolju pašta šutu i pašta fažol. Već ti strani nazivi njegovih specijaliteta obećavali su gastronomski praznik. Uvijek su mi bili primamljivi ti čudni nazivi hrana, ali ako su ružni nazivi, ma da je bogovsko jelo, ja ga ne bih probala. Tako me niko nikada nije mogao natjerati da jedem poklepe i flekice, a raviole i torteline sam rado jela, a zapravo radi se o vrlo sličnim jelima. Znajući važnost naziva hrane u otvaranju apetita, svojoj sam djeci izmišljala nazive za obična jela kao na primjer obični gulaš se zvao mudžibuhu, a u ratu, kada se svakodnevno jeo grah, ubacila bih jednu papriku i paradajz uzgojen na balkonu, pa to ekstravagantno jelo nazvala šarena čorbica. E, da se vratimo mom stricu Mili i njegovim čarobnim pašta šuti i pašta fažolu koje je naučio kuhati dok je služio vojni rok u mornarici tri duge godine. U nizu zaduženja, ponekad bi ga zapadalo pomagati u brodskoj kuhinji i tu je „krao“ recept od brodskog kuhara. Doduše kada bi kuhao za nas djecu te specijalitete kod kuće, obično bi rekao , e sada bi trebalo malo pravog maslinovog ulja, ali nema, curnut ćemo ovog običnog, pa i ruzmarin bi trebao, malo bosioka i origana, ali nema veze idi naberi malo mirođije i peršuna u bašti, pa ćemo dodati. Kako moj stric više nije bio pravi mornar, nego neka verzija panonskog mornara, tako sam sigurna da nikada nisam jela pravu verziju ovih talijanskih jela, nego neku modifikovanu, „ima šta ima“ verziju. Svejedno, znala sam se puhati na sokaku, da je kod nas za ručak danas pašta fažol, ne otkrivajući djeci da je to zapravo obični pasulj sa makaronima, i naravno dodavala da je to skuhao moj stric koji je bio pravi mornar tri debele godine. Djeca kao djeca, ljubomorna, pa mi jedna mala kaže: „bio je i moj tata mornar i vidio je morske kere, kaže nisu mogli spavati kad bi se uzlajali noćom.“


MIRJANA KAPETANOVIĆ / Novikonjic.ba

ocijeni
(0 glasova)