Sebi je poručio limunadu s kiselom vodom, a ja primijetih da mu to nije loša ideja, pa poručih isto. (Ipak nisam mogao odoljeti da Omeru ne kažem da mi limunadu pojača votkom.)
Eso je izgledao odsutno, a ja sam se već odavno odvikao da prijatelje pitam kako su i šta rade, jer po sebi znam da bih svakoga ko me tako nešto pita najradije zatjerao u krasni kurac.
Srkutao je limunadu i netremice buljio u akvarijum u kojem su lebdjela najsretnija stvorenja na svijetu – ribe: hrane ih, mijenjaju im vodu, a nikad neće biti pojedene.
“Miljacka je opet plava”, rekao je ribama.
“Šta reče?”
“Miljacka je opet plava”, ponovio je.
Baš tog jutra sam prelazio preko Skenderije i Miljacka je izgledala kao i uvijek (ne kao na razglednicama!): prljavožuta i depresivno ružna.
“Da ti, Eso, ipak nisi suknuo koju?”, pitao sam ga.
Odmahnuo je glavom: “Znaš šta mi se sinoć desilo?”
“Pojma nemam.”
“Imao sam sastanak s curom.”
“Mašala”, rekao sam ironično. Nije se obazirao, nego je nastavio:
“Poslije dvadeset i osam godina. S curom s kojom sam se posljednji put vidio prije dvadeset i osam godina.”
“I, šta bi?”
Slegnuo je ramenima:
“Ništa. Bili smo na Keminom i Indexa koncertu. Pored nas su sjedili neki klinci – on i ona. Ma, kakvi klinci – bilo im je preko dvadeset i kusur godina. Momak mi je zatražio vatre, a onda nas upitao jesmo li za pivo. Donio je tri plastične čaše – ja sam odbio. Ponudio sam da mu platim. Nema govora. Dok nas je Dušan Gojković peglao svojom trubom, predstavili smo se jedni drugima, a onda sam se ja digao da kupim nove pive, a njegova djevojka (ispostavilo se žena) je odbila: u trećem sam mjesecu trudnoće, rekli su mi da jedno pivo ne može škoditi, ali… Kad je Pimpek izašao na scenu, svi su se digli na noge, a kad je zapjevao Bacila je sve niz rijeku, ne znam ni sam kako, ja sam svojoj “partnerici” položio ruku na rame, a ona me obgrlila oko pasa. Nisam ni skontao da sam pustio suzu kad je Oliver zapjevao Oprosti mi pape, a djevojka (žena) nas je upitala da li imamo djece. Rekao sam da imamo četiri kćerke.”
“Koliko su stare?”
“Starijoj će biti punih jedanaest u decembru, a mlađoj je negdje oko pet i po.”
Znam da je zvučalo glupo ali sam “svoju” pitao:
“Koliko je tvojima?”
“Dvadeset i tri i devetnaest.”
Oni su razmijenili zbunjene poglede… Poslije koncerta otišli smo zajedno na još jedno piće, rastali smo se – momak je ponudio da nas odbaci do kuće, a ja sam mu rekao da bi mu to samo bio dever jer živimo na suprotnim krajevima grada… Odšetali smo do ulice koju sam nekad toliko volio, otišao sam kući i nisam mogao zaspati… U neko doba sam se digao, obukao – lažem! Nisam se ni skidao – i lutao gradom…
Stajao sam na Čobaniji i gledao u Miljacku koja se plavila i tekla uzvodno. I kroz glavu mi je prošlo kako je potrebno samo malo da se nagnem preko ograde i da me tok odvuče do izvora… Kroz glavu mi je samo prolazilo: A, noćas ako sluša, nek čuje bol, samo bol… i prišao mi je drot i tražio ličnu kartu…
“Znam li ja Vas odnekud?”, pitao je.
“Ne vjerujem, premladi ste. Ja sam prvi put nakon dvadeset i osam godina u ovom gradu.”
“I?”, pitao sam.
Pogledao me je očima luđaka i na moj upit odgovorio pitanjem koje sam najmanje očekivao:
“Jesi li ikad bio trudan?”
“Koliko ja znam – nisam. A, ako i jesam, onda je to bilo u neznanju.”
Nije reagovao na moju “duhovitost”. Opet je skrenuo pogled ka ribicama:
“Čini mi se kao da sam u drugom stanju – drago mi je, a strah me je – šta li će se iz ovog izroditi?”
“Ne može loše, Eso. Hoćeš li se opet vidjeti s njom?”
“Hoću: rekla mi je da je čekam na istom mjestu 2028. godine.”
Pojačao sam limunadu još jednom votkom i pomislio: “I to je nešto. Šta je dvadeset i osam godina naspram nikad.”
Preuzeto sa: mostarski.ba/ novikonjic.ba
