Džini žive jako dugo. Predugo za ljudsko poimanje. Zato je nezgodno družiti se sa džinima. Ono što je jednom čovjeku život njima je neki mjesec, možda čak hefta života i nikako ne mogu da razumiju važnost koju ljudi pridaju toj jednoj hefti.
Osim toga, džini ljude vide, a ljudi ne vide njih. Pa iako džini znaju da ih ljudi ne vide teško je živjeti s nekim koga vidiš a on te konstantno ignoriše. Zato džini gledaju da žive podalje od ljudi. Ima tu i još jedna stvar. Ljudi su jači od džina mada to većina ljudi ne zna, ali većina džina zna. Ima nekih džina koji to neće da prihvate ali takvi na kraju nagrabuse. Tako je nagrabusio i džin Nurko koji živi ispod srednje kule konjičke stare ćuprije.
Njegovi su porijeklom iz Male Azije. Tu se i on rodio i djetinjstvo proveo. Taman na prelazu u mladost, kad mu je bilo 350 godina, nagovori ga neki rođak da se našale s nekom ljudskom ženom koja je imala naviku prolazit kraj njihova naselja. Zaskoče oni nju, dobro je prestraše i sa smijehom se vrate kući. Al žena oboli, ode do nekog hodže, hodža otvori ćitab, nađe krivce i pošalje njihovom starješini tužbi i presudu. Kazna progon. Kumili, molili, izvinjavali se, pozivali starješinu i da se pobuni ali nije bilo lijeka. Zadnjeg koji se pobunio hodža pobuco ko pahretnu krpu.
Progon bio u Bosnu. Da se javi Ali efendiji, mladom mongolu koji je s Mehmed-čaušem iz Istanbulske medrese došao u Konjic da bude imam jakom podignute džamije na obali Neretve. Ovaj ga primio, presudu pročitao i zaduži ga da mu pazi na nekoliko njiva koje je dobio u najam u selu Džepi nadomak Konjica. Tu je bio i tu dužnost ko kaznu obavlj'o sve dok Ali efendija nije preselio na onaj svijet. Potom, kako ga niko ne zovnu, on se oslobodio, malo lunjo po okolnim mjestima i opet ga mladalačka obijest uzela te načini nekoliko zijana što hajvanu što insanu u čaršiji i oko čaršije. Ljudi opet hodži išli i hodža ga, ovaj put nakav iz Kreševa, u ćitabu našo i kaznu mu odrezo.
Tamam se gradila konjička ćuprija. Zbog ponovljenih prestupa kazni ga pestogodišnjim zatvorom u ćemeru jedne od kula ćuprije.
Ostalo mu, veli mi sinoć, još 159 godina da odrobija.
Žao mu, veli. Najbolje godine mladosti provede u kuli.
-Jesi mogo pobjeć -pitam ga- kad je ćuprija rušena na kraju Drugog svjetskog rata?
-Ma da svaki kamen neko od nje odnese ja maknut ne mogu, ne drže mene stijene kule no slova presude.
-IH, kad se presuda doniejla, do sad su i slova i ćage u prahu nestale – napominjem ga ja.
-Ma kakvi. Izgleda da vama ljudima nismo smao mi nevidljivi, štošta vi ne vidite.
-A opet smo jači od vas – zapitkujem.
-Možda baš zato što ne vidite to što ne vidite – veli mi on.
-Šta ti najviše fali?-pitam ga.
-Zveket konjskih grifova. Odavno mi po ćupriji ne prolaze potkovani konji. Al, eto, tješe me ezani. Naviko sam da slušam ezane. Odkad sam ovdje jedino su oni postojani.
-Obilazi li te kad ko, imaš li ikog živog od rodbine?
-Posjete su zabranjene. Kadkad neki džin Neretvom prođe, kadkad i ćupriju pređe. Najviše je ovih što su se sljubili s ljudima, mi takve smatramo svojim otpadom, al, evo namnožili su se u zadnji vakat. Kako mogu razabrat i vremena se mijenjaju. Vaših hodža džin kadija sve manje. Prije trideset godina sam čuo od jednog džina letača da ima džina što im ljudi služe. Ne znam je li istina, al’ to je nekad nezamislivo bilo.
-Piješ li kafu- pitam Nurku?
-Ne pijem.
-E odoh ja u Miris lipe na jednu, a ti svojim poslom.
-Hajde, hajde, uzdravlju, hvala kad probesjediš sa mnom – veli mi na rastanku. -Bio je još jedan, tako ko ti, prije sedamdeset godina, volio je koju sa mnom porogovorit.-
-Kako se zvao, znaš li -pitam znatiželjno.
-Tupan.
-Tupan, čudno, da mu to nije bilo prezime?
-Ne znam, nije mi nikad spominjao ime, al bi ga drugi, kad bi prolazili kraj njeg, zvali tako… A kako je samo volio pričat o nekoj Ajši s Blaca. I Neretva bi đahkad znala zastajati dok ne zvarši kazivanje.
