PIŠE: Mirjana Kapetanović
Često me znaju upitati moji čitatelji gdje pronalazim inspiraciju za svoje priče. Ja ništa ne tražim, samo pažljivo gledam i slušam ljude i događaje oko sebe, ne zanemarujući ništa i nikoga. Eto, jedan prozaičan posao kao nabavka drva za zimu donese mi ovu priču koju ću vam sada ispričati.
Imam nekoliko dobavljača drva, a jedan od najpoštenijih, u čiju mjeru i kvalitet robe nikada ne sumnjam je Redžo. Samo sam mu ime znala i broj telefona na koji bih ga pozvala i dogovorila kupovinu, dok ga jednom nakon istovara drva ispred moje zgrade ne pozvah na kafu i sok, odmah je rekao da neće ništa žešće. I dok pijuckamo kafu pitam ga odakle je porijeklom, nekako mi ima drugačiji naglasak, kao da nije Hercegovac.
– E, dobro čuješ gospoja Mico, vala i nisam, ja sam ti od Vlasenice. Rat bio, dospio i logora, kad su nas razmjenili, bila još dvojica mojih iz sela, ne znaš kud ćeš, tamo odakle smo nemaš kud ni u šta, sve spaljeno, narod rašćeran, kaže jedan, hajmo u Konjic, tamo sam radio u firmi možda nam štagod pomognu i eto tako i bi.
– Stani bolan, – prekinuh ga iznenađena- pa znam ti ja tog jarana, radili smo u istoj firmi, ja ga posjetila u kolektivnom smještaju gdje je bio s porodicom i članak za novine o njemu pisala, firma mu pomogla i eno, kuću je sagradio, e sad ne znam da li u svom mjestu ili negdje kod Tuzle.
– Eto, moja draga gospoja, đe se nađosmo. Sve ti je to tako bilo. Ja se nisam vratio, ovdje se nekako skućio, oženio, domazet što no kažu, snalazim se kako mogu, imam i ovog malog, vrijedan hoće raditi, još imam trojicu momaka i šuma nam mati, hrani nas sve. A izganjo sam nešto penzije, dobro je. Radio sam ja prije rata u nekoliko firmi sve u Iraku i Libiji, dobro zarađiv`o. Ono bilo se mlado, moglo se raditi, a tek se oženio, volio da imam svoje, da se odjelim od babe, svoj ćojek da budem. I prijavim se za Libiju, putevi se gradili. Radio tri godine, moja gospoja, asfalter bio, nema ti većeg jada. Pustinja, užegne sunce ozgara, a vreo asfalt ozdala, ko te pita, razastiri, po deset sati svaki dan. Sasušio se ja k`o stelja ovčija. Na odmor smo išli kolektivno, mjesec dana, pa kad dođem kući i tu poleti s majstorima radi na kući, pripremi drva za zimu ženi i mali mi se rodio tada, pa babi i majki, u tome dođe vakat ići nazad i tako mi najbolje godine izmicale. A zarađivo jesam, što jest, jest. Nisam imao gdje trošiti, nego slao kući ženi da se na kući radi i ostavlj`o na banku. Kad se zatvorio poso u Libiji vratim se kući,uselili, a sad treba namještaj, pa volio bi i nešto kola kupit`, te čujem druga firma zove radnike u Irak, prijavim se i prime me. Opet torbu na leđa i hajde. Pustinja majka i tamo. Ko te pita, radi, crnči, u to sam položio za kamion, pa vozio šlepere, bolja i zarada bila. Uštedio sam, što jest jest. Dođem na odmor, kuća blista, fasada udarena, u kući ne bi se da je u sred grada postidili, to namještaj, to ćilimi, to zavjese, uredno brate. Ja sve gledam, pa uživam, reko, e jesi se ispeko u pustinji, ali imao si i rajšta. I ona mi se žena namandurila. To kosu odsjekla, pa napravila frizuru, haljina pun orman i đerdana i cipela, ko gospoja. Lijepo me stid s njom leći, taman ko da je tuđa, a ne moja žena. I začas prođe odmor, valja se nazad vraćati, a meni žao iz one moje ljepote ići. I dođe mi pismo tamo u Irak, piše žena, trudna. Drago meni, neka djece, ima se, nek se ima i kome ostaviti. Počastim ja one moje pajdaše ko šta pije za tu vijest, a ono nasta neka zajebancija, sve ko biva, lako je tebi, ti si pravi majstor kad ga sa ove daljine napravi. Ma budale, bresposlice, mislim, neću kavgu zamećat`, a nije mi pravo. Kontam, taman će se roditi kad završim ugovor u Iraku. Kad dođe vijest i prije na dva mjeseca, kaže žena, muško se našlo, ali nedonošče, eto rekli doktori bit će u dure, samo da ga malo pothrane u tim inkobatorima. Ufatio me neki nemir, ja direktoru, taka i taka stvar, moram kući ili ću belaj kakav napraviti. Kaže on, razuman čojek bio, idi Redžo, ja ću sredit da ti daju bolovanje, taman i jesmo pri kraju radova. I ja kući. Ne javljam nikome. U mene kuća malo iznad sela, izvan puta i tu baš muhajem moraš doći rijetko ko prolazi onako. I baš mi začudo, to ni danas ne mogu objasniti, ispade pred mene naš hodža Selim. Iznenadi se kad me viđe, kaže taman od moje kuće ide. Što, reko, je li sve u dure? Ma, kaže on hajde ti Redžo sa mnom prvo kod mene kući. Neću bolan, reci šta je. Hajde, veli sa mnom, sve ću ti reći uz kahvu. Te hajde ja sa njim, a drhtim vas ko prut. Neki me strah ufatio. Dok je hodžinica kahvu stavila evo ti mog babe na vrata, hodža poslo malog po njega. Smrači mi se pred očima, ovo je belaj neki veći. Babo, reko, govori je li živo dijete? Jest, kaže on. Žena, kako je? Dobro je i žena. Šta je onda ljudi moji. Sad se smiri sine Redžo, misli na sebe, na mene i onu ti mater što te željna ostala. Selim ti uselio kod žene dok si tamo bio, hvali se po selu da je i ovo dijete njegovo. Veli predala na sud nevjesta Mujesira da se s tobom razvjenča, a kaže po zakonu sve što si steko pola njoj ide. Okrenu mi se nešto u glavi, same noge i ruke trzaju, ali me drži babo i hodža, zaljevaju me šećerom i vodom, smiruju. Šta ćeš smirit, meni vazda ona crna cesta u pustinji pred očima, za šta sam se peko i prepeko po deset sati na dan evo pet godina dugih, život dao, da mi kurva u kuću dovede onog neradnika i bilmeza i djecu sa njim rađa pod mojim krovom. Zapaliću ih. Sve. I kuću i njih u kući. Samo mi to na umu. Babo me smiruje i hodža, svaka njemu čast, razlaže i ljudski mi govori da ne gubim život više za te nevaljce, Božja je opet najzadnja. Odem s babom kući, selo se cijelo diglo i svi na mojoj strani, ali do suda nismo stigli, rat upali i bi s nas šta je bilo. Što izginu, što pobježe, ja dospijem u logor. Kuću, muku moju i čemer nisam sam zapalio, zapalio je dušmanin. Selim pogibe, a ona rospija izbježe i do Amerike stigla. Još se triput udavala. Ne znam ni s onim mojim sinom, ako je i on moj, šta je i kako je.
Ovdje sam se sada nastanio. Dobru sam ženu našao. Odmah sam joj sve ispričao o onoj, da joj ime ne spominjem i reko da ja više neću sabura imati, ne dao Bog. Razumjela je sve, a dobra je žena, o svom poslu, oko kuće, hajvana, sina odgojila lijepo. I moja gospoja Mico, neki dan dižem neke pare sa bankomata i pomislim, moj Redžo, konju i budalo, pet godina si rmabačio i radio za šta, bio si taman ko ovaj bankomat, sa koga su ona rospija i njen zagondžija dizali pare koliko im je trebalo. Eto, izvini ja te zadrža, a ne pričam ti ja ovo nikome, a eto nešto mi dođe da ti ispričam. Halali, Boga ti, eto kad zatreba drva, zovi, za tebe uvijek ima. Allah imanet, ne zamjeri.
MIRJANA KAPETANOVIĆ
