Na Krosu RTS-a održanom 12. oktobra 2024. godine u Leskovcu, dječak iz Novog Pazara po imenu Abdulah Šehović je osvojio prvo mjesto u utrci za učenike prvih razreda na 500 metara.
Iako je trijumfovao i primio medalju i diplomu, njegovo ime nije spomenuto prilikom službenog proglašenja pobjednika, što je izazvalo zabrinutost i nedoumice među prisutnima.
Iako je bio pobjednik, Abdulah Šehović se nije popeo na postolje, već je sa svojom diplomom pozirao ispred trojice drugih dječaka na podijumu.
Ova slika zgrozila je javnost, iako je direktor utrke kasnije poručio da je Abdulah Šehović sa podijuma izostao zbog tehničke greške, a ne namjerno.
Svoj komentar je dao i poznati srbijanski pisac Stefan Simić, koji se pozabavio ovim problemom i uputio veliku kritiku organizatorima, ali i dobrom dijelu tamošnje javnosti.
Simićev status na Facebooku prenosimo u cjelosti.
“Mali Abdulah Šehović iz Novog Pazara
pobedio je na trci za osnovce, u Leskovcu, koji je organizovao RTS.
Dečak je bio prvi u svojoj konkurenciji.
Dobio je diplomu, nagradu, ali se nije našao na pobedničkom postolju,
niti je pročitano njegovo ime.
Kažu organizatori, greška.
Ali kako oni koji su se našli na postolju,
i oni koji su gledali trku, i svi ostali,
nisu rekli da je greška, nego ćutali,
i zaboravili na onoga ko je prvi, a videli su to svojim očima.
Sport nije umetnost, pa da svako ima svoje mišljenje o tome ko je najbolji.
U sportu imaš rezultat, a mali Abdulah Šehović je bio prvi.
Tačka.
Da li Abdulah u nečemu sme da bude prvi u Srbiji?
Ili to uvek mora da bude Aleksandar, Marko, ili Dušan?
Nekome se, očigledno, nije dopalo da Abdulah bude prvi.
Eto ti, sine, diploma, ali se skloni,
da se vide naša deca, da se vide naši sinovi.
A zašto Abdulah nije naše dete?
Pardon, zar i on nije dete?
Kakvu poruku time šaljemo? Nije važan talenat, rad i rezultat,
važno je ko je odakle,
i da ćutimo na nepravdu.
To je tihi fašizam, gde guramo u stranu nekoga
samo zato što se drugačije zove i preziva,
a možda je isti kao i sva druga deca.
Možda samo u nečemu najbolji.
E pa ne može.
E pa može.
A da, početkom oktobra, bili su sarajevski dani poezije.
Učestvovalo je preko 100 pesnika iz Bosne i regiona.
Jedino su meni omogućili da imam samostalno veče
i dali mi svu pažnju.
Očigledno im nije smetalo što se zovem i prezivam drugačije.
Cene ono što radim i što jesam.
U tome je možda razlika, u toj otvorenosti.
Lakše je meni da budem Stefan u Bosni,
nego Abdulahu da to bude u Srbiji.
Pardon, u ovakvoj Srbiji, kakvom je prave.”
