Ratni konvoji konja iz Klisa, Mostaru su donijeli skoro 100 tona hrane i municije!

 Mostar, juni 1993. Grad je razoren, opkoljen, izolovan, iscrpljen, pocijepan, odsječen od ostatka svijeta, bio je kostur od grada. Nestašica vode, hrane, lijekova, naoružanja, municije, a mnogo gladnih, ranjenih, protjeranih, iscrpljenih, bolesnih, mnogo djece, svi  na  izmaku snage. Sva oružja i oruđa VRS, HVO i HV sa okolnih brda, sijači smrti danonoćno i nemilosrdno ubijaju dio grada, koji je pod kontrolom ARBiH. 

Seonica, noć, 12.7.1993., komandant 4. korpusa general Arif Pašalić, sa saradnicima Žuljević, Džiho, Karadža i Branković, zabrinut sjedi kod komandanta Klišanske brigade Hasana Hakalovića, kratko vojnički, iznosi težinu situacije vojske i civila.

Zajedno, prave plan za doturanje pomoći braniocima i građanima  Mostara.

Komandant Hakalović kaže da im je odmah  rekao da ima četiri magacina u Nevizdracima, Parsovićima, Seonici i Buturović Polju, „pregledajte sve i uzmite šta vam treba“, rekao im je poznati čovjek iz naroda i dobar domaćin, komandant Haso.“Kad smo sve završili, oni otvoriše tašne i hoće da plate, kažu imaju novac“, sjeća se komandant Hakalović, koji je  odbio novac jer smo valjda jedna Armija BiH, borimo se za iste ciljeve, a Klišani su poznati kao slobodoljubivi,ponosni, istinoljubivi, solidarni, humani, ljudi široke duše i velikog srca, istinski patrioti. 

Iste noći, u komandu 45.bbr. pozvan je Bećir Beća Demirović, koji je dobio naredbu da organizuje konvoj konja za  Mostar. „Haso je znao da ja volim konje i da je moj otac Ahmet poznati džambas, najbolji poznavalac konja u čitavom kraju, koji  je po zubima znao odrediti starost konja, po ušima i očima čitao je dušu konja, znao je kad je konj ljut, uplašen, neraspoložen, umoran, bolestan“, priča nam Beća. 

Da je izbor bio pravi pokazuje podatak da je već sljedećeg jutra, 13.7., Beća  iz Nevizdraka i sa Graca pripremio  12 konja i krenuo na zadatak. Za saradnika, izabrao je  odličnog vojnika i dobrog druga Dedić Ramiza, koji takođe poznaje narav konja, ima veliko iskustvo u radu s konjima. Prvo su sve konje stavili zajedno da se malo upoznaju i zbliže. Čim su krenuli za Buturović Polje, jedan konj Jablan, odmah se izdvojio i  stavio na čelo kolone, nikome nije dao ispred sebe, a drugi su ga priznali za predvodnika.Otac je Beći na polasku dao važne savjete i još rekao „čuvaj svakog konja, nikad ni jednog ne udari bez razloga, konj pamti i vratiće ti kad ti bude najteže“. 

U Buturović Polju,  smotru konja vršio je brigadni veterinar Atif Karović. Konjima su pregledana kopita,  noge, leđa, samari, procijenjena uhranjenost, izdržljivost…“ Išli su lagano, povezani , ali nenaviknuti na asfalt i buku, bili su jako plašljivi cestom do Ostrošca. Pred tunelom Crnaja, prije Jablanice, stade prvi konj, stadoše i svi ostali kao ukopani, neće ni makac jer je  u tunelu bio mrak, a konj ne voli nepoznato, neizvjesnost. 

Rezervna varijanta bila je ići preko Dobrigošća, gdje nas je čekao vodič Idrizović i pratio nas sve do škole u Glogošnici, gdje je bila smještena logistička baza i logističar Meho Hindić. U Glogošnici smo večerali, noćili i ujutro 14.7., u pet sati, krenuli“, priča Beća.

Šta je tada  Mostaru bilo najhitnije dostaviti?

„Prvi konj nosio je tovar štaka, drugi upakovanu krvnu plazmu, a ostali po tri sanduka sitne municije“, prisjeća se Beća.“Na Glogovu kod čatrnja čekala su nas dvojica vojnih policajaca, u 11 sati bili smo na Ravnima kod kuće Smaje Nazdrajića. Na vrh Bućevca, ispod Ravni, konj koji je nosio krvnu plazmu nagazio je na minu. Plakali smo, poljubili ga i teškog srca ostavili onako umornog, dobroćudnog, ranjenog, iscrpljenog, njegove krupne oči bile su pune tuge i bola… Jedno vrijeme na Glogovo nam je tovare iznosio helikopter.  

Za prvih 30 dana prebacili smo jedanaest tura jer je stanje u  Mostaru bilo očajno, bez municije, lijekova, vode, hrane, struje, puno gladnih usta… Beća se sjeća da su jednom iz  Mostara hitno tražili ručne bombe, jer su saznali da HVO u Šantićevu dovodi logoraše i zarobljenike u živi štit i bombe bi naši borci bacali iza leđa zarobljenika. Za 9 sati prebačeno je 7 tovara sa 14 sanduka bombi. 

Na putu spasa, od granata, snajpera, mina, srčanog udara, umora, ogromnog napora poginulo nam je i umrlo pet-šest konja, a bila su mobilisana ukupno 194 grla iz cijele Doline Neretvice, od Jasenika do Lisičića. Mnogi su, poslije izvršenja zadatka, morali biti ubijeni zbog povreda ili iscrpljenosti na putu spasa, kao npr. Doruša Mahmutović Envera iz Bukovlja. Subašić Džafer iz Gorana tako je izgubio  mladog konja, do tada netovarenog  i nepotkivanog.

Za devet mjeseci prenešeno je skoro stotinu tona municije i hrane, znači hiljadu tovara po stotinu kilograma. Civilna zaštita Klisa sakupljala je brašno, šećer, so, džemove, bestilj, sir, kajmak, maslo, voće, povrće, grah, luk, suho meso i dr. Tovare su primali neki Efica, Đulić, Husnić i Pekušić, a u povratku smo dogonili duhan, cigarete, prazne čahure, aluminijske legure za „Pretis“ u Jablanici, naftu, a često i neke ranjenike,  kaže Beća. Po 42 konja, Ramiz i ja znali smo sami izvesti do cilja. Na Glogovu, ( 1.224 metra n/v) smo se odmarali. „Protiv sebe imali smo zimi veliku hladnoću, uski planinski zaleđeni put, smetove snijega visine i po dva metra“, ispričao nam je, skromni Bećir Demirović Beća. 

Svoje sjećanje na ovaj ratni zadatak iznijeli su nam i Haketa  Zijad i Ćosić Senad, maloljetni dobrovoljci.   „ Za put  Jasenik – Parsovići – Ostrožac – Jablanica – Glogošnica – Glogovo – Ravne –Podgorani i nazad, konji i pratnja ostajali su po desetak dana.Jedni od najboljih konjovodaca, ovaj put prešli su više puta u pratnji čak i po deset konja. Konji su na ovom teškom putu znali potrošiti nove potkovice. Polazak iz Glogošnice bio je oko 5 sati ujutro, jer na jednom mjestu kolona je bila vidljiva sa Vrda i HVO nas je gađao čak i iz VBR-a. Dolazak u Ravne bio je pred mrak, jednom smo stigli i saznali da je na Markalama toga dana, 5.2.1994. ubijeno 68 ljudi i ranjeno 144, dobro se sjećaju ova, tada dva maloljetna borca, a danas nezaposleni hranioci porodica. 

Suad Mešukić, kao pratilac komandanta Ramića, često je išao putem spasa preko Glogova, pa je sretao konvoje. „Konji su bili tako pametni i uvježbani da su sami, jedan po jedan, pretrčavali dio puta koji je snajperima bio tučen sa  Vrda.Pritegneš mu lanac, blago ga udariš rukom i on brzo pretrči i čeka te na livadi, dok pase travu“, ispričao nam je Suad.

Konjovodci su bili još Ćosić Amer i Kasim, Kozić Latif, Asim i Hamdo, Salem Begluk , Savić Branko i Zoran, Gagula Šaban i Ramo, Boloban Himzo, Nermin, Fiko i Enver, Avdić Zijo, Hodžić Džemal, Buljina Hajrudin, Hrnjica Avdulah-Dule (1948-1.1.2020.),Vejsil Hondo, Osman Hakalović, Turković Đemal, Mujak Ferid, Ramić Ramo, Muhibić Fadil, Šoto Ramiz, Sivrija Fehim, Nuhan Arnaut, Muhibić Fadil, Mujela Elvir i drugi.  

Vlasnici konja bili su Grlica Šaćir, Kuprešak Sulejman i Alija, Stjepanović Janko, Dogan Janko, Kozić Mušana Hamza, Adem i Zikrija i drugi.  

Branko Savić, prolazak kolone konja kroz tunele rješavao je tako što je glavu prvoga konja stavljao na svoje rame i tako su za prvim konjem polazili svi ostali. Jedan kraći i tri duga tunela na putu Ostrožac-Jablanica imaju ukupno oko 2000 metara dužine.  

Konvoji konja organizovani su sve do 18.3.1994., tj do Vašingtonskog sporazuma. Ovo je  samo djelić istine o značaju konvoja, o ulozi boraca, žena i djece iz Klisa na prikupljanju i prenošenju hrane i municije za spas  Mostara, za odbranu Hercegovine i Bosne. Mostarska boračka udruženja svake godine organizuju marš putem spasa, ali zaborave pozvati Klišane. Međutim, to ne čudi jer nihov doprinos odbrani BiH nije valorizovan ni u samom Klisu, kao ni  u  Konjicu. Dolina Neretvice bila je tada na nogama, a danas je na koljenima.  

Predsjednik Patriotske lige Hercegovine Taslidža Muhamed i PK  za logistiku  mostarske slavne 41.brigade Hujdur Jasminko, rekli su nam da se  Mostar nikada neće moći odužiti Klišanima, za pomoć koju su dobili kad im je bilo najteže. 

Da li će nadležni konačno organizovati pisanje barem jedne knjige o odbrani općine  Konjic, da li će se nekada podići spomenik bosanskom brdskom konju koji je iznio veliki teret rata, bio najbolji vojnik, saveznik čovjeku.Taj Bosanski brdski konj, “plemić” među životinjama, pripitomljen prije 6.000 godina, pametan je, lijep, izdržljiv, prkosan iskroman, čelične tjelesne građe, nesrazmjerne snage, snažne konstitucije i velike izdržljivosti, uvijek oprezan i siguran, vrlo poslušan, plemenita životinja, simbol snage, prijateljstva i lojalnosti. 

(Posvećeno poginulim i umrlim klišanskim konjima na putu spasa Klis-Glogovo-Mostar) 

 MIRSAD ČUKLE / objavljeno, 16. 4. 2023. godine na portalu novikonjic.ba