Bosančica ili bosanska ćirilica autentično je i posebno pismo koje je nastalo u srednjovjekovnoj Bosni.
Mnogi bosanski franjevci su koristili bosančicu sve do 19. vijeka, a kod muslimana se nazivalo begovskim pismom zbog učestale upotrebe. Pismo se učilo od roditelja i prenosilo s koljena na koljeno. Koristilo se čak i do sredine 20. stoljeća.
Husnija Filipović iz Foče je 1953. godine svojoj majci napisao je pismo na bosančici u kojem, između ostalog kaže: “…ovo ti pismo pišem bosančicom koje si me ti naučila pisati kada sam bio mali, pa da moreš sama pročitati.”
Ovako je majka Bošnjakinja pisala pismo sinu na srednjovjekovnom pismu sa stećaka (bosančici):
Transliteracija
“Dragom Ismetu,
Primih knjigu da ste zdravo, i da je Munir slab. U brigi sam, šta podnosi? Ne da mu se. Pišeš da mu dovu činimo. Činim ko i tebi, da mu Allah zdravje da i dug umur s vama zajedno. I sada … razumih da je Mena granu izgubila. Vas vam zarar bijo u tom, nemojte je napadati. Pišeš da bi došo u srijedu. Želim te jer sam i ja slaba… svašto sam radila. Ima amo u dosta. Bože, da Munir izdravi s umurom i da mi dođeš. I Bećo je bolji, a Muhamed ne more nigud, Juso mu otišo u Mostar u sokolaše. Odredili dva miseca da se poduči, a Muhmedu nezgodno. Imaš li knigu od Hakije? Meni slabo piše. Bećo ne more do para doć da dođe po Habibu. Svi selam primite. Mahsus selam i Habiba. Vazda dovu činim. Mati”
