Dženad Džino: Priča o prijatelju iz Australije koja će vam izmamiti suze
Sjecanja…
Večeras sam se prisjetio jednog velikog čovjeka. Čovjeka koji ima posebno mjesto kad je moja fotografska priča u pitanju i koji je zaslužan da uđem u svijet fotografije puno brže nego sam i sam mogao zamisliti.
Po prirodi sam emotivan čovjek i dugo pamtim i lijepe i loše stvari koje mi se dogode.
Naime, te godine sam radio kao prodavač na jednoj benzinskoj stanici u Jablanici.
Ovu stranicu za fotografiju sam otvorio godinu ili dvije prije toga.
Radni dan kao i svaki drugi, ljudi dolaze, toče gorivo i odlaze… Radio sam na kasi i prilazi mi čovjek, dosta krupan, bez kose, jako ljubazan i nasmijan… Platio je svoj račun i zagledao se u akreditaciju koja je visila oko moga vrata. Kaže mi : Izvini, mogu li te nešto pitati ? Kažem, naravno.
-Jesi li ti onaj Dženad , fotograf?
Nasmijem se i kažem: jesam.
Pruža mi ruku i kaže: ja sam Haso, a tebi svaka čast na tome što radiš. U Australiji pratim tvoje fotografije i uživam u njima. Trenutno sam ovdje na odmoru i drago mi je da sam te upoznao.
Zahvalim se i kad smo se pozdravili on me pita: Koji aparat koristiš?
Kažem Nikon. Kaže on meni, čim dođem u Australiju šaljem ti jedan objektiv da imaš. ( Dakle, upoznali smo se prije dva minuta a kao da se znamo 20 godina).
Zahvalim se i kažem zaista nema potrebe, ja to radim onako, amaterski i uživam u tome.
Kaže on meni: Tebi je samo nebo granica i od mene imaš taj poklon.
Pozdravimo se i ja sam na taj susret zaboravio.
Prosla su dva ili tri mjeseca, na moju adresu stigao je objektiv čija je vrijednost tada bila oko 1300 američkih dolara. Vredniji od sve moje opreme koju sam ja tad imao.
Tražio sam način kako da se odužim tom čovjeku kad ga sljedeci put vidim.
Nakon par mjeseci Haso je ponovo došao u Jablanicu i pozvao me da sjednemo i popijemo kafu i zamolio ako imam izrađene fotografije da ih on pogleda i eventualno, kupi da ponese u Australiju.
S obzirom da sam imao par dana do našeg susreta, izradio sam 10 fotografija velikog formata u namjeri da mu ih poklonim, jer bilo kakva kupovina nije dolazila u obzir.
Naš susret je bio jako srdačan, i zaista, kao da smo se poznavali čitavog života, sjeli smo i počeli razgovor. Dao sam mu fotografije da pregleda i kako ih je počeo gledati, tako ih je odvajao i govorio ovu ću kupiti, i ovu, i ovu, ma sve ću kupti.
Ja mu kažem: Sve te fotografije su moj poklon tebi i nema šanse da platiš bilo šta. On kaže da to ne dolazi u obzir i da će ih platiti. Kažem ja ću ih onda odnijeti kući, fotografije nisu na prodaju.
Pogledao me i kaže: hajde, neka ti bude.. Onda se sageo i ispod stola izvadio torbu. Kaže, de pogledaj. Kad sam otvorio torbu u njoj je bio nov Nikon fotoaparat, objektiv, blic, razni filteri…
Oči su mi stale na tako dobru opremu. Pitam ga: Ovo je tvoje ? Kaže, bilo je moje, sad je tvoje…
Stani, ne mogu.. ne smijem.
Kaže Haso: Ja sam to kupio sebi, ja sam više u godinama i ta oprema će koristiti tebi puno bolje nego meni…
Ja sam zanijemio… Nisam znao šta da kažem. Pitam ga, hajde, molim te, reci mi kako da ti se odužim, a on kaže, vidi, ti nisi dužan ništa, samo nas obraduj lijepim fotografijama i to je to.
Opet sam insistirao da li ima nešto da bi volio imati a da je to teško nabaviti u Australiji. Kaže on, e vidi, ti imaš priatelja koji igra u NBA- ligi…Našeg košarkaša Mirzu Tletovića i možeš li ga zamoliti za jedan dres da ga ja poklonim svom sinu. Ja automatski zovem Mirzu na telefon i Mirza mi kaže, brate, dres ti dolazi za 10 dana.
Haso je BiH napustio tri dana poslije i dogovor je bio kada sljedeći put dođe da dres preuzima.
U oktobru mu šaljem poruku na viber i kažem, dres je stigao i čeka te… Bio je radostan i sretan.
Međutim, u januaru dobijam tužnu vijest da je Hasu izdalo srce šetajući pored rijeke u Australiji…
Nisam mu uspio pokloniti dres. Bio sam jako tužan i potresen.
Te godine, s opremom koju sam dobio, pravio sam dosta fotografija i prijavljivao ih i pobjeđivao na raznim takmičenjima.
Na jednom takvom, dobio sam ponudu da, s obzirom da sam apsolutni pobjednik, od organizatora dobijam na poklon izložbu u svom rodnom gradu.
Na dan izložbe koja je bila jako posjećena, prilazi mi žena, starija gospođa jako ljubazna i pruža mi ruku.
Kaže, ja sam supruga rahmeli Hase i došla sam da te podržim na ovu izložbu…
U tom trenutku meni su suze same krenule… Okrenuo sam se i pokušao sakriti da se to ne primjeti. Zamolio sam je da se sutradan vidimo na kafi na što je rado pristala.
Dan poslije kad smo pili kafu u jednom jablaničkom restoranu, ja sam iz kese izvadio Mirzin dres i ispričao joj našu priču. Ona je pčela plakati, a počeo sam i ja. Tad mi je kazala da je Hasina želja bila da se njegovo tijelo kremira i da se pola pepela prospe u Australiji, a pola u Neretvu jer je to rijeka koju je najviše volio.
To smo uradili par dana nakon našeg susreta s jos nekoliko Hasinih prijatelja iz Jablanice.
Znam da je priča duga, ali je nosim u srcu i želio sam je podijeliti sa sviima vama, napisao je bh fotograf Dženad Džino na svom fb profilu.
