Pričalo se po Hercegovini da je nekada u Ostrošcu živio hodža Proho, a bio veseljak i šaldžija kakvog nije bilo na daleko. Voljele su ga džematlije i zato što je za svakoga imao lijepu i utješnu riječ, ali nikako nije htio da narodu piše zapise i hamajlije kao što su druge hodže imale adet raditi.
Jednom dođe kod njega nekakva katolkinja iz Klisa, pa odmah sa vrata navali na njega:
“Aman, hodža pomagaj, ako za viru znaš, krava mi se, majčica razboljela.”
“Pa, što meni dođe moja Mare, nisam ti ja hajvanhećim nego hodža.”
“Ama znam da nisi, nego sam mislila da kakav zapis napišeš i da mi hraniteljku kutarišeš.”
“Znaš li ti da ja nikome zapisa ne pišem?”- strogo će hodža.
Ali Marija se ne da smesti, nego i dalje navaljuje.” Ama samo jedan mali, šta te košta, evo platit ću ti pošteno, vire mi Isusove.”- i poče razmotavati čvor na maramici u koji je zamotala nešto sitnog novca.
Vidi hodža neće se napasti osloboditi lako, pa uze divit i ćage, napisa nešto kratko i dade Mariji uz uputu kako će zapis dati kravi.
Marija se saže da ga u ruku ljubi i sve blagosiljajući otrča u Klis.
Bože tebi na hair, dok je ona stigla kući kravica se pridigla i ona je nađe na livadi kako pase.
Sva sretna, Marija poče iz sveg glasa hvaliti hodžu Prohu, kako joj kravu spasi. Skupiše se svi seljani da se i oni čudu čude, pa jedan poče navaljivati na Mariju da razmota ono ćage da vide koje su to čudotvorne riječi koje spasiše hajvana, ne daj Bože , ako još kome zatreba ne bi ih bilo zgoreg naučiti.
Kad na kraju Mara popusti, jedan pismen seljak na glas pročita čudotvorni zapis u kome je ovako stajalo:
“BUDI ZDRAVO MARIJINA KRAVO, AKO I KREPAš MENI ĆE BIT` PRAVO”.
Zbirka kratkih priča “Pričalo se po Hercegovini” 2005. Mirjana Kapetanović
