Sonja Biserko: Širi se strah od razgovora o Jugoslaviji

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije za Oslobođenje govori o novoj knjizi “Jugoslavija u istorijskoj perspektivi”, komentariše rad Haškog tribunala i perspektivu pomirenja u regionu.

U Sarajevu boravite povodom promocije knjige “Jugoslavija u istorijskoj perspektivi”. Kako je došlo do saradnje historičara na ovom obimnom poslu i šta očekujete da knjigom postignete?

- Naša je polazna tačka da je Jugoslavija realnost koja se ne može preskakati niti marginalizovati. Ona je imala svoju istorijsku funkciju, bila je prva složena organizacija koja je okupila sve Južne Slovene pod jedan krov, ali i okvir za emancipaciju jugoslovenskih naroda i konstituisanje njihovih republika - država. Njeno nasleđe je ogromno i treba mu prići sa pažnjom i promišljanjem. Regionalna saradnja kojoj stremimo nije moguća bez razumevanja međusobnih odnosa u prošlosti.

U novim državama kreirana je “nova prošlost” i unutar svake države još traje rat sećanja - od Drugog svetskog rata do ratova iz devedesetih, a nova slika prošlosti postala je referentni okvir za tumačenje savremenih zbivanja.

Mladi i antifašizam

Knjiga “Jugoslavija iz istorijske perspektive” predstavlja viđenje Jugoslavije iz uglova bivših republika i pokrajina, a govori se o tome kako su i zašto ušle u Jugoslaviju, šta im je bilo dobro, a šta nije, i zašto su izašle iz nje. Svi prilozi ukazuju da je Jugoslavija bila veoma složena zemlja koja je kroz ceo period svog postojanja tražila modus vivendi. I kada je izgledalo da je Ustav iz 1974. ponudio okvir koji bi, po mome ubeđenju, omogućio ako ne opstanak onda sigurno miran razlaz, zemlja se raspala oko koncepta Jugoslavije. Cilj ovog projekta jeste da se pojasne i objektivno prikažu ključni istorijski procesi neophodni za razumevanje druge Jugoslavije i njenog brutalnog raspada.

Kakve su reakcije čitalaca?

- Postoji veliki interes, ali za sada još nema ni pozitivnih ni negativnih reakcija. Knjiga i portal (yuhistorija.com) bi trebali biti podstrek za regionalnu raspravu o nasleđu Jugoslavije. Razumevanje tog nasleđa neophodno je zbog budućih regionalnih odnosa, koji su jedan od prioriteta Evropske komisije i uslov za članstvo u EU.

Na konferenciju u Beograd pozvali smo i zvanične istoričare, međutim, oni se nisu odazvali niti reagovali, niti je projekat bio zabeležen u medijima u Srbiji i Hrvatskoj. Presudnu ulogu u formiranju današnje slike o Jugoslaviji imaju sadašnje političke potrebe u državama naslednicama, što istovremeno pokazuje i tamošnje političko raspoloženje, te ujedno objašnjava odsustvo interesa ili strah od razgovora o Jugoslaviji. Kako stvari sada stoje, Jugoslavija je za njih idealni negativni Drugi i nije moguće u ovom momentu naći prostor gde bi se o toj zemlji govorilo na način na koji zaslužuje.

Posebno ste orijentisani na mlade: na koji način egzistira sjećanje na Jugoslaviju među njima i šta oni mogu iz njenog višedecenijskog života, ali i raspada, naučiti?

- Mladi ljudi uglavnom odrastaju na modelu koji im se nudi. Obrazovanje je deo revizionističke politike. Udžbenici su katastrofalni na svim stranama, javni i medijski prostor ne dopušta nikakvu mogućnost za drugačije narative i interpretacije. Bez vrednosnog okvira mladi ljudi su suočeni sa nepremostivim preprekama. Sve to stvara konfuziju i frustraciju ili odsustvo bilo kakvog interesa za okruženje i nedavnu prošlost. Način na koji se govori o prošlosti, instrumentalizacija žrtava, manipulisanje činjenicama sve to udaljuje mlade generacije od takvih tema. Helsinški odbor od 2000. godine radi sa mladima i naše iskustvo govori da je moguće zainteresovati mlade ljude ako im se ponudi vrednosni okvir koji uglavnom ne dobijaju kroz zvanično obrazovanje. Inače, postoji veliki interes za komunikacijom sa mladima iz regiona, a taj proces će se vremenom intenzivirati, on je prosto imperativ.

U uvodu ste napisali i da je jugoslovenska povijest nacionalizovana i falsifikovana, zbog čega? Šta je cilj takvih naknadnih zahvata u povijest?

- Sve su zemlje regiona nacionalizovale istoriju Jugoslavije preskačući neke zajedničke odrednice. Ne može se pisati istorija samo određene etničke grupe koja se dodiruje sa drugima a da se ne prikaže i ono što se događalo u njihovim odnosima. Sve te nacionalne istorije uglavnom se oslanjaju na slavnu prošlost. Već sama činjenica da se preskače čitav 20. vek ukazuje da se preskaču periodi, itekako relevantni za sagledavanje sadašnjosti.

Svaka od zemalja uzima određene ličnosti i događaje koji su važni za određenu etničku grupu. Recimo, kad se govori o Drugom svetskom ratu u Srbiji, glorifikuju se ličnosti kao što su Draža Mihailović, Nedić, Ljotić, četnički pokret se kvalifikuje kao antifašistički, partizanski se totalno marginalizuje. Pravljenje tih novih nacionalnih istorija je antikomunizam.

Upravo zbog tog neobjektivnog pristupa Jugoslaviji, postoje dve suprotstavljene reakcije - jugonostalgija i totalno negiranje.

Ovih dana su u Haagu pročitane presude Ratku Mladiću, te Prliću i grupi. Kako komentarišete odbijanje političkih elita da ih uvaže kao historijsku činjenicu?

- Srbija od početka ima vrlo negativan stav prema Haškom tribunalu. Od usvajanja rezolucije o osnivanju Tribunala strateški se podriva i diskredituje njegov rad, i to preko svedoka i advokata, te zaštitom inkriminirajućih dokaza. Rasprava o tome da je Tribunal antisrpski dobijala je na značaju shodno tome kako je on dobijao na značaju. Kada je Milošević uhapšen i prebačen u Haag, Tribunal je dobio značaj koji nije imao prvih godina svog postojanja, ali tada je intenzivirana i antihaška retorika. Uostalom, i premijer Zoran Đinđić je ubijen zbog toga.

Presude Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću zaokružuju odgovornost srpske strane i Beograda za rat u Bosni.

Borba za interpretaciju

Posledice su poražavajuće. I pored toga što nema nijedne presude za Beograd kada je reč o ratu u Hrvatskoj i Bosni, to ne znači da iz svih tih presuda, materijala, svedočenja ne proizilaze i odgovornost i uloga Srbije.

Haški sud se formalno zatvara 31. decembra. Smatrate li da je njegova misija ispunjena?

- Haški tribunal je u datim međunarodnim okolnostima uspeh. Svi aktuelni tribunali oslanjaju se na njegovo iskustvo i dostignuća. On ne samo da je imao veliki uticaj na razotkrivanje i utvrđivanje činjenica rata na teritoriji bivše Jugoslavije već je i uticao na unapređenje međunarodnog krivičnog prava. Međutim, nasleđe Tribunala u regionu tek treba da postane osnov za sagledavanje stvarnih posledica tih ratova.

BISERKO: HAŠKI TRIBUNAL JE U DATIM MEĐUNARODNIM OKOLNOSTIMA USPJEH

Nakon što se Tribunal zatvori, Beograd, uz podršku Rusije, sprema “evaluaciju” njegovog rada. Sve presude koje se odnose na Srbe biće posebno razmatrane, dok se presude drugima uglavnom hvale, kao ova hrvatskoj šestorki. Borba za interpretaciju raspada Jugoslavije i ratnih zbivanja traje od početka sukoba, ali će sada dobiti novu dimenziju.

Često se pominje da Haški tribunal nije ispunio funkciju - nije doprineo pomirenju, samo je produbio tenzije i jaz među narodima. To su bila prevelika očekivanja. Sud je utvrdio činjenice, sakupio ogromnu dokumentaciju koja je vrlo važna za proces pomirenja. Pokazalo se da je to kompleksan, težak i bolan proces, a ishod zavisi od specifičnih okolnosti i postkonfliktne tranzicije, političkih izbora glavnih aktera i političke volje ili moći da se krene putem moralne i političke obnove društva.

U jednom ste intervjuu negiranje haških presuda i genocida u Srebrenici nazvali traumatskom tačkom srbijanskog društva. Kako postići da se presude ugrade u vrijednosni sistem društva?

- Sama činjenica da su Mladić i Karadžić bili sakriveni u Srbiji toliko dugo govori dovoljno. Mislim da je to najveći dokaz nepoštovanja Tribunala, ali i straha od onoga što će izaći na videlo. Genocid u Srebrenici jeste traumatska tačka i pravi se veliki napor da se ospori kvalifikacija tog zločina kao genocida. U međuvremenu je Bratunac u srpskoj svesti postao pandan Srebrenici, podignut je na nivo istog simboličkog značenja kada je reč o srpskim žrtvama. U okviru akademske zajednice napisane su brojne studije koje osporavaju broj žrtava, dokazuje se se da to nisu civilne žrtve, te da to nije genocid nego ratni zločin.

Polazna tačka

Ostaje činjenica, bez obzira na kvalifikaciju, da su činjeni masovni zločini i to se ne može poreći, kao i da je najveći broj zločina napravila srpska strana. Najveći broj ratnih zločinaca kojima je suđeno u Haagu pripada srpskoj strani, a Srbi su za prvih šest meseci rata u Bosni okupirali 70 odsto teritorije sa koje su proterani svi nesrbi. Zbog svega toga važno je vratiti se na početak rata, hronologiju, mape, ratnu retoriku koja je otvoreno najavljivala zločine. Zbog svega toga nasleđe Haškog tribunala jeste polazišna tačka, jer ono ne dozvoljava manipulaciju brojevima, činjenicama, dokumentima.

Oslobođenje/Novikonjic.ba

Rate this item
(0 votes)