ЂУРО СИ. КУЉАНИН: Коњиц без Срба као старац без штапа – нема се на шта ослонити!

  • „Књиге неких људи разнесе вјетар, ако прогоне дух малог човјека и гуше љубав према људима, завичају, правди.

Изузетне књиге Ђуре Куљанина неће разнијети вјетрови, јер је он у њих уткао врлине, мудрости , знања, љубави и истине…“, истакао је, у врло надахнутој уводној бесједи, књижевни критичар проф. Душан Ђаковић, који је поред новинара Данка Перића и самог аутора, новосадској публици представио трилогију „Завичајност у ријечима“, „Завичајност у изразима“ и „Завичајност у пјесмама“.

Након промоције „Завичајне трилогије“ у Београду и Требињу, њен аутор Ђуро Си. Куљанин, одлучио је да пробирљивој и, слободно се може рећи, захтјевној новосадској публици представи своје књиге.

ТРОКЊИЖЈЕ О ЗАВИЧАЈНОСТИ

Данко Перић, један од уводничара, на почетку свог излагања, укратко се осврнуо на свих шест до сада издатих ауторових књига, истичући да их све повезује једна ријеч „завичајност“ – као веза појединца са појединцом, појединца са заједницом, једне заједнице с другом.

„ Завичајност у ријечима“, је зборник завичајних ријечи које су Срби из Коњица и Херцеговине свакодневно употребљавали у међусобној комуникацији. То су истините и мале приче о ријечима које сабране између корица, потпуно откривају свакодневни живот наше старине“, у најкраћем је Перић представио прво трокњижје истичући да је ову књигу аутор посветио Николи Ђ. Магазину који је једним испаљеним метком спасио комплетне Загоице, село поред Коњица, од усташког покоља 1941. године.

АУТЕНТИЧНА ИСТОРИЈСКА СВЈЕДОЧАНСТВА
Ђуро Си. Куљанин Херцеговац, из Загорице поред Коњица, не воли да се много пише о њему. Значајније му је, каже, да се пише о његовим књигама. Осим „Завичајне трилогије“, Ђуро Си. Куљанин написао је још три књиге. „Богородична црква у Челебићима“, роман који отвара двери историјског времена 19. вијека, када један, до тада непознат сељак, Марко Манигода, подиже прву цркву на сјеверу Херцеговине. Након што је успио добити ферман од султана, подигао је цркву, али му то Турци нису заборавили и десет година након тога су га набили на колац и испекли живог. „ Украдени завичај“ је историјска и етнолошко-генеалошка грађа Коњица и Херцеговине. Енциклопедија о људима, старини, обичајима и животу тога краја. У трећој књизи „Од Кулина бана до данашњих дана“ приказан је попис свих народа на том простору у том временском периоду, а дат је и опсежан опис времена кроз које је пролазио српски народ на просторима БиХ.

За другу књигу „Завичајност у изразима“, која говори о језичким изразима и фразама, Перић је рекао да је у тим кратким реченицама, изрекама, овјековјечена тековина народног духа.

Трећа књига „Завичајност у пјесмама“ представља јединствену збирку бећарских пјесама.

„То је етно вијенац који је плетен и остао препознатљив по завичајним ликовима, њиховом карактеру, начину живота, раду и заједничком битисању. Тај етно-вијенац плео се на сијелима, у мобама, док се чобановало, љубовало и ашиковало, али и у осами, туговању, а нарочито у радовању. Ове пјесме озвучене специфичним тоналитетом, пјеване су из мушких и женских „ бијелих грла“, а називају се ганга или бећарац“, у најкраћем је Данко Перић појаснио оно шта се може наћи иза корица ове трилогије.

СЛОВО О ЈЕЗИКУ

Професор Душан Ђаковић, својим надахнутим, помало нетипичним говором у оваквим приликама, заинтригирао је новосадску публику, како сам рече “својим пространим мислима, а тијесним ријечима“, јер је заиста тешко у 10-ак минута представити 1000 страница.

“Музе ми послаше три књиге Ђуре Куљанина, неуморног скупљача мрвица старославља свога завичаја, који пресели вријеме и простор из оновремене заборављености у вријеме ововременог људског жртвовања. Словесник Ђуро Куљанин, оте забораву завичајну душу у ријечима, пјесми и изразу, сакупљајући словесно зрнце по зрнце и умјеси нам погачу -хљеб наш насушни, реинкарнирајући тајне несталог“ овим ријечима је Ђаковић започео своје излагање настављајући истим тоном.

„Слово о језику *Ерцеговине исписано је немалим Ђуриним умијећем, вративши га у родно солиште које обитава на земаљском шаву, откривајући тајанство словесности о народима који су биствовали на бислогу *ерцеговачке груде (Илирима, Грцима, Римљанима, Словенима , Турцима, Германима, Романинма). Тачније свима онима који су остављали трагове живота и културе, а сада ауторовим свједочењима то слово бива неуништиво“, истакао је Ђаковић наводећи да аутор није исписао само говор његове „домаје“ већ цјелокупну историју, живот, обичаје, вјере, митоманију, духовну и материјалну културу народа.

„ Какав је то чудесан доживљај? Изгубити се у бестрагији ових изузетних књига, гонетати судбу вјекова, са мудрима мудровати, пити бистру воду у којој се огледа, пронаћи лијек за носталгичну душу, будан сањати…“рекао је на крају Ђаковић закључујући да је у озрачју сваке странице открио изгубљени завичај у који се вратио бркати Ерцеговац виркајући из корица својих књига.

О ЗАВИЧАЈУ И ЗАВИЧАЈНОСТИ

Ђуро Си. Куљанин врло опширно образложио је сваку од своје три књиге, цитирајући неке пошалице из бећараца, а оно што га је највише дотакло јесте отворено питање, зашто пише књиге о Завичају, односно завичајности?

– Пишем зато што имам унутрашњи нагон и потребу да истину о Завичају укоричим у неку врсту буквара за она наша покољења која заметнуше клицу у неким стаништима која нису ни налик стаништима својих предака. Пишем јер је коњичка општина прије рата имала 7 700 Срба, а данас једва 150 глава. Пишем јер је Коњиц без Срба, као старац без штапа. Нема се нашта ослонити. Пишем јер нам је потоњи рат узео куће и кућишта, изворишта и жилишта, расадништва и узгајалишта, дворишта и веселишта. Узео нам је њиве и шљивике, пашњаке и ливаде, село и планину, врела и воде и на крају и небо изнад свега тога – рекао је Куљанин и констатовао да при крају 20 вијека није отета, или уништена једино завичајна духовност, међу које, спада и језик.

– Пишем, како би завичајни језик или завичајник и у изгнанству, домишљањем и присјећањем, могао још више допуњавати и обогаћивати новим ријечима. И на крају, пишем и због Срба Коњичана, али и оних подаље од Коњица, који без имало двоумљења или отпора, своје завичајне ријечи утапају у мртво море туђица које нарочито пристижу са запада – у даху је изговорио аутор још једном подсјетивши на тај етно вијенац који избјегли Срби Коњичани плету у неким другим стаништима, ријечима: „Плету га јер-трају, или трају – јер га плету“.

Тешко је на крају овог текста нешто одузети или додати, паметно закључити, осим да ове три књиге нису,нити могу бити, потпуни збир свих ријечи, пјесама и израза на подручју Коњица и Херцеговине, већ, како аутор рече, „нека њихове корице остану отворене за дописивање, како нових, тако оних давно заборављених бећарских пјесама, ријечи и израза“.

http://slobodnahercegovina.com/djuro-si-kuljanin-konjic-bez-srba-kao-starac-bez-stapa-nema-se-na-sta-osloniti/

Novikonjic.ba

Rate this item
(0 votes)